Ovo je jedna od mojih teorija iz mladosti (izvinjavam se onima koji su je već čuli).
Između kvaliteta filma i kvaliteta preokreta ne mora da postoji korelacija. Koliko je film dobar zavisi i od glumaca, muzike, efekata, od toga da li, dok ga gledaš, grickaš kokice ili kikiriki itd. Preokret je samo jedan od elemenata, ali dosta bitan.
Filmski (mogu i književni) preokreti se najpre klasifikuju u dve katekorije: predvidljive i nepredividljive. Predvidljivi preokreti su oni kod kojih se kraj naslaćuje već posle prvih petnaest minuta, a potpuno je izvestan posle dvadeset i tri ("Pravedno ubistvo" je dobar primer). Njima se ovde neću baviti. Ne zaslužuju to.
Nepredvidljivi preokreti su nesto kompleksniji. Moguće ih je podeliti u tri potkategorije:
1. "Golo govno preokreti"
2. "Tu i tamo preokreti"
3. "Jebački preokreti"
1. "Golo govno preokreti"
Primeri: Psiho, Dežurni krivci.
Gledaš film, radnja je prilično zanimljiva, praviš neke svoje teorije o mogućem kraju, i odjednom BAM! Kevin Spacey je Keyser Soze! Pa čekaj, pa stani, pa kako, otkud sad to? U takvim trenucima obično započnem zamišljeni razgovor sa scenaristom:
Ja: Zašto mi nisi dao neki trag?
Scenarista: Da sam ti dao, onda bi provalio kraj.
Ja: To je zato što ti je priča tanka. Nisi mogao da smisliš priču sa konzistentnim tokom pa si pribegao najlakšem rešenju i napravio kraj koji je celokupnu prethodnu radnju učinio potpuno nepotrebnom.
Scenarista: Ma, jedi mi govna!
2. "Tu i tamo preokreti"
Primeri: Testera, Šesto čulo
Gledaš film, radnja je prilično zanimljiva, praviš neke svoje teorije o mogućem kraju, i odjednom BAM! Taj lik što ih je vez'o lancima je tu u sobi sa njima sve vreme! Ponovo pomisliš "pa kako sad tako odjednom", ali onda ti kažu da to i nije baš toliko odjednom. Naime, već su ti negde u toku filma rekli da on voli da bude u sobi, a i otvorio je oko u onoj sceni u bolnici :) Ovakvi preokreti nisu ništa novo. Odavno ih koriste pisci (Agata Kristi, na primer, u svakoj knjizi), ali tek kad su došli na film su postali efektni. Kad čitaš knjigu dve nedelje, pa ti na dvestotoj strani Poaro kaže kako mu je za rešavanje slučaja bilo najvažnije nešto što mu je neka služavka rekla na dvadesetoj strani, ti nemaš pojma o čemu on govori. Ali, kad ti na kraju filma, koji traje dva sata, ponove efektno snimljenu scenu sa nekim zumiranim ćelavim likom kako otvara oči, sigurno ćeš je se setiti. Međutim, ni ovi preokreti nisu naročito dobri. Mogu biti jako interesantni ako te scenarista baš zajebe (npr. ako se ispostavi da glavni lik uopšte ne postoji), ali to suštinski ne menja stvar. Od tebe je sakriven ogroman deo priče, a dobio si kosti. Razgovor sa scenaristom ide ovako:
Ja: Zašto mi nisi dao neki trag?
Scenarista: Dao sam ti, rekao sam ti dosta stvari, sad, to što ti nisi uspeo da ih povežeš je tvoj problem.
Ja: Nisi. Tvoj preokret ustvari nije ništa bolji od onog kod scenariste od gore, samo si ti bolji manipulator. Kad si završio scenario, vratio si se i na random mesta ubacio pun kurac lažnih tragova i dva-tri prava, na osnovu kojih niko ne može skontati kraj. Na kraju filma si ponovio te tragove i izazvao "aha efekat" kod publike. Sve u svemu, prilično loše.
Scenarista: Ma, jedi mi govna!
3. "Jebački preokreti"
Primer: Uljez (pogledaj pre nego što nastaviš da čitaš)
U ovakvim filmovima uvek pratiš nekog lika koji je žrtva neke zavere. Optužuju ga za neku gadost, vijaju ga, proganjaju... On je dobar, pažljiv i brižan, a oni su ružni, prljavi i zli. Međutim, na kraju se ispostavlja da je naš junak ružan i zao, a da su ovi što ga vijaju pošteni. Pravog preokreta, preokreta u radnji, ovde ni nema. Jedini obrt se desi u tvoj glavi dok ga gledaš film. Preokret se desi se zbog načina na koji je ti servirana radnja i tvog paranoičnog uma. Preokrete u radnji je užasno teško napraviti, a da se od gledaoca ne sakriju neke jako bitne stvari. Gledaoci očekuju da će film završti obrtom, i, ako im daš mnogo informacija, predosetiće obrt mnogo pre kraja filma. Međutim, kod ovakvih preokreta te elegantno puštaju da ti sam od sebe, zato što ne veruješ u zvaničnu verziju događaja, izmisliš preokret. Razgovor sa scenaristom:
Ja: Što mi nisi dao neki trag.
Scenarista: Kako nisam jebote! Dao sam ti kompletnu istinu odmah na početku filma i ponovio je još pedeset puta tokom filma.
Ja: Ma, jedi mi govna!
1.11.09
Zašto je Staljin voleo Dražu
Pre sedam-osam godina pročitao sam duhovitu knjižicu "Marfijev zakon i njegove posledice u nauci" (ili tako nešto). Jedan od citata iz te knjige koji mi se tada zaboo u glavu je: "Ako činjenice ruše tvoju teoriju - zanemari ih". Ovih dana čitam "Dokaze i opovrgavanja" gde se vidi da su se matematičari u prošlosti često ponašali kao da se rukovode ovom "idejom". Menjali su definicije pojmova, na silu stavljajući van zakona kontraprimere, samo da bi njihove teoreme nastavljale da važe. Pomislih, kada je ovako nešto moguće u matematici koja je potpuno čista, pouzdana i savršena zašto ne bi bilo moguće na primer u istoriji, koja je ionako 90% laž. I eto ideje! Pogađate, danas ću ja malo da menjam istoriju. Međutim, ja neću raditi ono što rade primitivni manipulatori istorije (i manipulatori istorijom), koji je menjaju samo da bi nekako navukli vodu na svoju vodenicu. Ne, moje izmene će imati kvalitet o kojem oni mogu samo da sanjaju. Al' o tome malo posle. Da vidimo prvo u čemu je problem.
Svi znamo da su u drugom svetskom ratu Titovi partizani i Sovjetski savez bili na istoj strani, a da su Mihailovićevi četnici i Britanija i Amerika bili na istoj strani (makar tokom većeg dela rata). Jel tako? Pa ne znam baš, izgleda da malo ko to zna. Nedavna poseta ruskog predsednika Srbiji je ovo lepo pokazala. Na jednoj strani smo imali razne levičare, liberale (u američkom smislu reči), neokomuniste, NGO-ove i sličnu "poštenu inteligenciju" (pescanik, e-novine...) koji svi odreda obožavaju Tita, "veliki su poštovaoci narodnooslobodilačke borbe" (Biljana Srbljanović), dok istovremeno obožavaju Zapad i preziru sve što ima bilo kakve veze sa Rusijom i Rusima. I ne, ne uviđaju u tome nikakav problem. To što su upravo Rusi instalirali Tita na vlast, onako usput, dok su pičili za Berlin, uglavnom prećutkuju. Sa druge strane imamo razne nacionaliste, naciste, disidente i slične "desne mislioce" (nspm, stormfront ...) koji do imbecilnosti vole četnike, ali i majčicu Rusiju. I ne, ni oni u tome ne vide problem. To što su upravo Rusi na vlast doveli čoveka koji je rokno njihovog ljubljenog Čiča Dražu, prećutkuju. Ima li neko ko nije među ovima. Pa ima. Nešto hardcore komunista, svi sa 80+ godina, kojima na zidu još visi Staljinova slika, a unucima neće da daju 50 dinara od svoje boračke penzije da ne bi kupili ono imperijalističko smeće - coca colu. Ima tu i nešto konzervativaca i liberala (u evropskom smislu) koji potiču iz četničkih porodica, kod kojih se u kući tajno slušao "Glas Amerike". Oni ne vole ni Tita, ni Staljina, ni Kastra, ni bilo kog komunistu (katalksija , na primer). Međutim, broj ovakvih komunista i konzervativaca u Srbiji danas je mali. Začudio bih se i ako je šestocifren. Dakle, ogromna većina ljudi ima problem sa konzistentnošću svojih političkih stavova.
Šta ja predlažem da bi se rešio ovaj problem ogromne nekonzistentnosti? Predlažem da promenimo istoriju. Istorija ionako postoji samo u knjigama i kada se tamo izmeni, gotovo je. Dakle, tehnički deo rešenja nije neki problem. Treba napisati novi udžbenik iz istorije za osnovnu školu i spaliti arhive. Dva sata posla... A šta da piše u tom novom udžbeniku? Pa, da je Tito bio, recimo, britanski čovek, a Draža ruski. Ovako nekako:
"Posle kratkotrajnog aprilskog rada 1941. godine Nemačka i Italija su okupirale Jugoslaviju. Kralj i vlada Slobodana Jovanovića beži najpre u Grčku, a zatim u Moskvu, gde im je predsednik Staljin pružio gostoprimstvo, srećan što može da pomogne. Kasnije te '41. Dragoljub Mihailović se sa grupom oficira povukao na Ravnu Goru i tamo osnovao svoj četnički pokret uz blagoslov izbegličke vlade u Moskvi i predsednika Staljina. Negde u to vreme je i komunistička partija sa Titom na čelu počela da se bori sa okupatorom. Od starta su mu snažnu podršku pružali Čerčil i Ruzvelt (Ruzvelt ispočetka ispod žita, pošto SAD još nisu ušle u rat). Ispočetka su malo ratovali zajedno, kasnije i jedni protiv drugih. Ključni dogadjaj sa sudbinu građanskog rata u Jugoslaviji se dogodio novembra 1943. u Teheranu, kada su Čerčil i Ruzvelt preglasali Staljina i odlučili da se drugi front otvori na Balkanu. Do iskrcavanje Britanaca i Amerikanaca u Dalmaciji dolazi 6. Juna 1944. (možda ste gledali film o tom iskrcavanju: "Spašavanje redova Rajana"). Sad kad je Tito imao saveznike iza svojih leđa, Draža nije imao nikakve šanse. Izgubio je u građanskom ratu, uhapšen je i streljan par godina potom, dok je Tito postao prvi predsednik Jugoslavije."
I eto, to je to! Kao što se vidi, ovde se niko ne izdiže i niko ne spušta, samo se istorija malo prilagođava sadašnjosti, da bi sadašnjost bila bolje izbalansirana. Istoriju ionako uvek pišu pobednici, a ovde bi svi bili pobednici. I levi i desni i svi između.
A šta je sa pitanjem iz naslova posta? Zašto je Staljin voleo Dražu? Pa, nemam pojma, ali očigledno jeste...
Svi znamo da su u drugom svetskom ratu Titovi partizani i Sovjetski savez bili na istoj strani, a da su Mihailovićevi četnici i Britanija i Amerika bili na istoj strani (makar tokom većeg dela rata). Jel tako? Pa ne znam baš, izgleda da malo ko to zna. Nedavna poseta ruskog predsednika Srbiji je ovo lepo pokazala. Na jednoj strani smo imali razne levičare, liberale (u američkom smislu reči), neokomuniste, NGO-ove i sličnu "poštenu inteligenciju" (pescanik, e-novine...) koji svi odreda obožavaju Tita, "veliki su poštovaoci narodnooslobodilačke borbe" (Biljana Srbljanović), dok istovremeno obožavaju Zapad i preziru sve što ima bilo kakve veze sa Rusijom i Rusima. I ne, ne uviđaju u tome nikakav problem. To što su upravo Rusi instalirali Tita na vlast, onako usput, dok su pičili za Berlin, uglavnom prećutkuju. Sa druge strane imamo razne nacionaliste, naciste, disidente i slične "desne mislioce" (nspm, stormfront ...) koji do imbecilnosti vole četnike, ali i majčicu Rusiju. I ne, ni oni u tome ne vide problem. To što su upravo Rusi na vlast doveli čoveka koji je rokno njihovog ljubljenog Čiča Dražu, prećutkuju. Ima li neko ko nije među ovima. Pa ima. Nešto hardcore komunista, svi sa 80+ godina, kojima na zidu još visi Staljinova slika, a unucima neće da daju 50 dinara od svoje boračke penzije da ne bi kupili ono imperijalističko smeće - coca colu. Ima tu i nešto konzervativaca i liberala (u evropskom smislu) koji potiču iz četničkih porodica, kod kojih se u kući tajno slušao "Glas Amerike". Oni ne vole ni Tita, ni Staljina, ni Kastra, ni bilo kog komunistu (katalksija , na primer). Međutim, broj ovakvih komunista i konzervativaca u Srbiji danas je mali. Začudio bih se i ako je šestocifren. Dakle, ogromna većina ljudi ima problem sa konzistentnošću svojih političkih stavova.
Šta ja predlažem da bi se rešio ovaj problem ogromne nekonzistentnosti? Predlažem da promenimo istoriju. Istorija ionako postoji samo u knjigama i kada se tamo izmeni, gotovo je. Dakle, tehnički deo rešenja nije neki problem. Treba napisati novi udžbenik iz istorije za osnovnu školu i spaliti arhive. Dva sata posla... A šta da piše u tom novom udžbeniku? Pa, da je Tito bio, recimo, britanski čovek, a Draža ruski. Ovako nekako:
"Posle kratkotrajnog aprilskog rada 1941. godine Nemačka i Italija su okupirale Jugoslaviju. Kralj i vlada Slobodana Jovanovića beži najpre u Grčku, a zatim u Moskvu, gde im je predsednik Staljin pružio gostoprimstvo, srećan što može da pomogne. Kasnije te '41. Dragoljub Mihailović se sa grupom oficira povukao na Ravnu Goru i tamo osnovao svoj četnički pokret uz blagoslov izbegličke vlade u Moskvi i predsednika Staljina. Negde u to vreme je i komunistička partija sa Titom na čelu počela da se bori sa okupatorom. Od starta su mu snažnu podršku pružali Čerčil i Ruzvelt (Ruzvelt ispočetka ispod žita, pošto SAD još nisu ušle u rat). Ispočetka su malo ratovali zajedno, kasnije i jedni protiv drugih. Ključni dogadjaj sa sudbinu građanskog rata u Jugoslaviji se dogodio novembra 1943. u Teheranu, kada su Čerčil i Ruzvelt preglasali Staljina i odlučili da se drugi front otvori na Balkanu. Do iskrcavanje Britanaca i Amerikanaca u Dalmaciji dolazi 6. Juna 1944. (možda ste gledali film o tom iskrcavanju: "Spašavanje redova Rajana"). Sad kad je Tito imao saveznike iza svojih leđa, Draža nije imao nikakve šanse. Izgubio je u građanskom ratu, uhapšen je i streljan par godina potom, dok je Tito postao prvi predsednik Jugoslavije."
I eto, to je to! Kao što se vidi, ovde se niko ne izdiže i niko ne spušta, samo se istorija malo prilagođava sadašnjosti, da bi sadašnjost bila bolje izbalansirana. Istoriju ionako uvek pišu pobednici, a ovde bi svi bili pobednici. I levi i desni i svi između.
A šta je sa pitanjem iz naslova posta? Zašto je Staljin voleo Dražu? Pa, nemam pojma, ali očigledno jeste...
5.9.09
Zašto je glupo verovati u boga (dokaz svođenjem na apsurd)
"U mračnom krateru na tamnoj strani Meseca obitava čudno stvorenje. Tamno-zelene je boje, visoko 15cm, skoro pa loptastog oblika. Umesto da diše, energiju dobija od svemirskih vetrova. Hermafrodit je i izuzetno je dugovečno. To stvorenje se zove Uber Žaba!"
Pitanje na koje hoću da odgovorim u ovom postu je: "Zašto u boga veruju milijarde ljudi, a u Uber Žabu samo jedan čovek (ja, naravno)?" Ne može se, naravno, eksplicitno pokazati da bog ne postoji (najviše što je moguće reći je da je verovatnoća da bog postoji jednaka nuli). Ali zar to ne važi i za Uber Žabu? Zapravo, rekao bih da je mnogo verovatnije postojanje Uber Žabe od postojanja boga. Uber Žaba nije ni blizu toliko ekstravagantno biće. Uber Žaba nije stvorila svemir, ne prati i ne usmerava sve što se u njemu dešava, ne šalje sinove na Zemlju u samoubilačke misije. Ne, ona samo sedi u svojoj rupetini na Mesecu. Pa da vidimo šta to bog ima, a Uber Žaba nema.
Kao prvo, za razliku od Mojsija, Muhameda i sličnih, ja pošteno priznajem da sam priču o Uber Žabi izmislio. Kontam da mi ionako niko ne bi poverovao kad bih rekao da mi je priču izdiktirala Uber Žaba lično, dok sam bio u transu. Njima se, međutim, veruje.
Dalje, njihove priče su duže. Mene je mrzelo da previše lupetam, a i moram spremati ispit, dok su oni imali sve vreme ovog sveta. Živeli su po 800-900 godina, jel, pa što ne bi potrošili 5-6 da napišu knjigu.
Njihove priče su nastale davno. Tada kritička misao nije bila jako popularna, verovalo se u sve i svašta. Danas, međutim, su samo deca u stanju da poveruju u sve i svašta, a odrasli traže dokaze. Na moju nesreću, deca se uče da veruju u boga, a ne u Uber Žabu.
Priče čuvenih proroka su stilski bolje odrađene. Ja u svojoj ne koristim rečenice tipa: "I oseti Uber Žaba vetar kosmički na licu svome. I oseti da godi joj i da je dobro."
Na osnovu moje priče neko bi mogao da napravi foto-robota Uber Žabe. Poznat je njen izgled, mesto obitavanja pa čak i seksualna orijentacija. Previše toga sam otkrio pa nema mnogo mistike, a mistika privlači.
Učenje o Uber Žabi nije ni od kakve koristi vladajućima, pa ga ne forsiraju (vidi prethodni post). Religija kojoj je Uber Žaba vrhovno božanstvo nema nikakvu infrastrukturu. Nemamo hiljade ekscentrično odevenih likova koji žive u ogromnim zdanjima, propovedaju, plaše, prete i ne plaćaju porez.
Uber Žaba nikad nije rekla da je vlast od nje data. Ustvari, Uber Žaba nikad ništa i nije rekla.
Danas u svetu postoji mnogo "praktičnih vernika" koji se vode čuvenom Paskalovom diskusijom o bogu. Naime, Paskal razlikuje četiri slučaja: bog može da postoji i da ne postoji, a čovek može da veruje ili ne veruje u boga. Ako bog ne postoji, potpuno je svejedno da li verujemo u njega ili ne; ako bog postoji i čovek veruje u njega - sve je super. Ali ako bog postoji, a čovek ne veruje u njega - najebo je kad umre. "Zato je", kaže Paskal, "bolje ne rizikovati. Veruj u boga. Ništa te ne košta, a može mnogo da znači." Pragmatično, nema šta! Nažalost, ovaj praktični argument se ne može upotrebiti da bi se neko naveo da počne da veruje u Uber Žabu. Zašto? Pa jer Uber Žabu zabole da li neko veruje u nju ili ne. Kako god, ona nastavlja da sedi u svom krateru. Ironično, u Uber Žabu se ne veruje jer nije osvetoljubiva.
Dakle, svi razlozi za popularnost boga, a relativnu anonimnost Uber Žabe se svode na percepciju, naviku, običaje, manipulaciju i marketing. Sledi da je u najmanju ruku licemerno verovati u boga, a istovremeno ne verovati u Uber Žabu. Ko veruje u jedno mora i u drugo. Onda, veruješ li...?
Pitanje na koje hoću da odgovorim u ovom postu je: "Zašto u boga veruju milijarde ljudi, a u Uber Žabu samo jedan čovek (ja, naravno)?" Ne može se, naravno, eksplicitno pokazati da bog ne postoji (najviše što je moguće reći je da je verovatnoća da bog postoji jednaka nuli). Ali zar to ne važi i za Uber Žabu? Zapravo, rekao bih da je mnogo verovatnije postojanje Uber Žabe od postojanja boga. Uber Žaba nije ni blizu toliko ekstravagantno biće. Uber Žaba nije stvorila svemir, ne prati i ne usmerava sve što se u njemu dešava, ne šalje sinove na Zemlju u samoubilačke misije. Ne, ona samo sedi u svojoj rupetini na Mesecu. Pa da vidimo šta to bog ima, a Uber Žaba nema.
Kao prvo, za razliku od Mojsija, Muhameda i sličnih, ja pošteno priznajem da sam priču o Uber Žabi izmislio. Kontam da mi ionako niko ne bi poverovao kad bih rekao da mi je priču izdiktirala Uber Žaba lično, dok sam bio u transu. Njima se, međutim, veruje.
Dalje, njihove priče su duže. Mene je mrzelo da previše lupetam, a i moram spremati ispit, dok su oni imali sve vreme ovog sveta. Živeli su po 800-900 godina, jel, pa što ne bi potrošili 5-6 da napišu knjigu.
Njihove priče su nastale davno. Tada kritička misao nije bila jako popularna, verovalo se u sve i svašta. Danas, međutim, su samo deca u stanju da poveruju u sve i svašta, a odrasli traže dokaze. Na moju nesreću, deca se uče da veruju u boga, a ne u Uber Žabu.
Priče čuvenih proroka su stilski bolje odrađene. Ja u svojoj ne koristim rečenice tipa: "I oseti Uber Žaba vetar kosmički na licu svome. I oseti da godi joj i da je dobro."
Na osnovu moje priče neko bi mogao da napravi foto-robota Uber Žabe. Poznat je njen izgled, mesto obitavanja pa čak i seksualna orijentacija. Previše toga sam otkrio pa nema mnogo mistike, a mistika privlači.
Učenje o Uber Žabi nije ni od kakve koristi vladajućima, pa ga ne forsiraju (vidi prethodni post). Religija kojoj je Uber Žaba vrhovno božanstvo nema nikakvu infrastrukturu. Nemamo hiljade ekscentrično odevenih likova koji žive u ogromnim zdanjima, propovedaju, plaše, prete i ne plaćaju porez.
Uber Žaba nikad nije rekla da je vlast od nje data. Ustvari, Uber Žaba nikad ništa i nije rekla.
Danas u svetu postoji mnogo "praktičnih vernika" koji se vode čuvenom Paskalovom diskusijom o bogu. Naime, Paskal razlikuje četiri slučaja: bog može da postoji i da ne postoji, a čovek može da veruje ili ne veruje u boga. Ako bog ne postoji, potpuno je svejedno da li verujemo u njega ili ne; ako bog postoji i čovek veruje u njega - sve je super. Ali ako bog postoji, a čovek ne veruje u njega - najebo je kad umre. "Zato je", kaže Paskal, "bolje ne rizikovati. Veruj u boga. Ništa te ne košta, a može mnogo da znači." Pragmatično, nema šta! Nažalost, ovaj praktični argument se ne može upotrebiti da bi se neko naveo da počne da veruje u Uber Žabu. Zašto? Pa jer Uber Žabu zabole da li neko veruje u nju ili ne. Kako god, ona nastavlja da sedi u svom krateru. Ironično, u Uber Žabu se ne veruje jer nije osvetoljubiva.
Dakle, svi razlozi za popularnost boga, a relativnu anonimnost Uber Žabe se svode na percepciju, naviku, običaje, manipulaciju i marketing. Sledi da je u najmanju ruku licemerno verovati u boga, a istovremeno ne verovati u Uber Žabu. Ko veruje u jedno mora i u drugo. Onda, veruješ li...?
23.8.09
Zašto religije (još) postoje
Prvo da vidimo kako je nastala vera. Na to je prilično jednostavno dati prilično pouzdan odgovor. Toliko jednostavno da ga ponavljaju non-stop. Naime, kaže se da je čovek ima urođenu potrebu da objasni (sebi i okolini) pojave koje primećuje. Ovo je užasno korisna osobina. Da je nema, ne bi postojala ni jedna nauka, a prljavi ljudi bi se gađali kamenicama u pokušaju da za sebe izbore što bolju ženku za parenje. E sad, lako je nama da objašnjavamo stvari, kad imamo milione knjiga, satelite i elektronske mikroskope. Sta je mogao da radi onaj golja u istočnoj Africi pre 20.000 godina?
"Baš lepo sjaje one zvezde na nebu. Pitam se šta je to u njima što... U JEBOTE, LAV MI VIJA DETE!"
Međutim, kako je bilo kakvo objašnjenje bolje od nedostatka objašnjenja (što bi vam rekao i svaki pristojan pračovek, da je znao da govori) ljudi su posegli za najjednostavnijim, u to doba, verovatno, i jedinim mogućim objašnjenjem - sve što postoji je davno stvorio ni iz čega neko svemoćan.
"Gotovo! Ne moram više da razmišljam, sad mogu na miru da oštrim koplje", reče prvi vernik.
Od vere do religije kratak je put. Kad već veruješ, dovoljno je da odrediš koje stvari su mile (kom) bogu, a koje nisu; smisliš gomilu običaja i pratećih verovanja i eto religije.
Odgovorili smo na pitanje zašto religije postoje. Sada bi trebalo da odgovorimo na pitanje zašto religije još uvek postoje. Mnoge stvari koje je čovek nekad smislio više nisu tu, npr. alhemija, Treći Rajh (a i prva dva), Jugoslovenska levica. Evoluciju ljudskog društva preživeli su samo korisni "pronalasci". Kako je religija tu od samog početka, a još uvek je živa i u dobroj snazi, nesumnjivo je korisna. Pa kome je toliko korisna? Ja kažem - vladajućim elitama.
U plemenima smo imali vračeve koji su živeli izključivo na račun religije i sujeverja.
Staroegipatski faraoni su se osećali neprijatno jer su iznad sebe imali bogove, te su rešili da i sebe proglase bogovima. "Uuu kako sam se dobro setio! Sad mi niko ništa ne može. Religija ftw!"
Stari Grci su se već potrudili. Napravili su sistem dostojan najboljih meksičkih serija. Jedan bog jede sinove, drugi se pretvori u bika da bi kresno kravu, ova boginja se rodila iz ćaletove glave, onaj lik je zarobio čudovište u lavirintu. Mislili su (ako je verovati Homeru) da njihova božanstva vrlo aktivno učestvuju u svakodnevnom životu, da od njih jako mnogo zavisi, da je njihova reč uvek poslednja. Ovo verovanje je vladarima predstavljalo nepresušan izvor opravdanja: "Aman ljudi, nisam je kriv što nas Spartanci sjebaše. Na njihovoj strani su se borili Ares i Posejdon, a na našoj pijandura Dionis i ona pičkica Apolon. Šta sam ja tu mog'o?!" Naravno opozicija odmah odgovara: "E, da si žrtvovao pedeset devica, kao što smo mi predlagali, umilio bi Zevsa i pobedili bi smo."
Kao što svake dve meksičke serije liče jedna na drugu, tako je i rimska religija ličila na grčku.
Tu dolazimo da stanovitog Mojsija. Čovek je ovako rezonovao: "Nije dobro da mi se podanici ubijaju međusobno, biće manje topovskog mesa kad budem ratovao sa Vavilonom (verovatno nije baš koristio metaforu "topovsko meso", al dobro...). A i zašto kradu jedni od drugih?! Zna se ko jedini ovde sme da krade!" E sad, kako nije raspolagao zavidnom policijskom silom, a tajna služba mu je bila tek u povoju, morao je da pronađe način da ubedi ljude da se sami uzdrže od ubijanja, kradje i sl. Ništa lakše - uplašiš ih. "Ako ubiješ nekog pičiš u pakao, a tamo će da ti rade svašta. Buahaha!" (Nešto slično radi i moja komšinica kada svom malom sinu kaže: "Ako budeš piškio na tepih, maca će ti odgristi pišu.") Očigledno je da ovde koristi nije imala samo elita već i raja sirotinja (manje su se ubijali). U ovoj činjenici treba tražiti uzrok dominacije hrišćanske religije u današnjem svetu. Kroz evoluciju najbolje prođu najkorisniji koncepti.
Isus svakako nije pripadao eliti, a ni hrišćanstvo u početku nije bilo baš naklonjeno vladajućima. Sve dok su govorili da će se pre brodsko uže uvući u iglu, nego što će bogat čovek otići u raj, prolazili su prilično šugavo. Bili su siromašni, rasejani, proganjani. Krenulo im je (ko b' rek'o) tek kad su rekli da je vlast od Boga data.
U srednjem veku, crkva se osećala kao žaba u vodi. Imali su sve, ogramna bogatstva, i crkvenu i svetovnu vlast, monopol nad obrazovanjem, monopol nad istinom, monopol nad moralom. "Hteo bi da te proglase za sveca, a?", reče patrijarh nekom knezu, "Pa, šanse će ti se drastično uvećati ako nam sazidaš koji manastir. Ili pobijes par hiljada onih nevernika. Al' bolje ipak manastir..."
Nakon francuske revolucije, međutim, uticaj religije (bar u Evropi) opada. Broj pravih vernika danas je prilično mali. Pripadnost nekoj religiji se svodi na etiketu koju ti nalepe na čelo kad se rodiš da bi bio sličan "svojima", a razlikovao se od "drugih". A kome takvo stanje odgovara? Pa vladajućim klasama. Bilo da sveštenici govore:
"Koristio bi kondom?! Ići ćeš ti lepo u pakao, pa će tamo da ti na glavu navuku jedan takav. A i šta će ti uopšte seks? Vidi mene, šta mi fali..."
ili
"Vidim, Alah je u tebe usadio ljubav prema avionima. Zašto ne bi iskoristio taj dar i raspizdio avionom u onu zgradu. Evo, Mahmud će u onu pored. Momci, raj vam ne gine!"
religija još uvek ima ogroman (i ničim zaslužen) uticaj na događanja u svetu. Kroz celu istoriju religija je služila samo eliti. Kroz celu istoriju elite grade tabue i dogme oko religije ne bi li je sačuvali kao svoj alat za manipulaciju. I to je odgovor na pitanje zašto je religija još uvek tu. Tu je, jer je uvek odgovarala onima koji odlučuju o tome šta će nastaviti da postoji.
"Baš lepo sjaje one zvezde na nebu. Pitam se šta je to u njima što... U JEBOTE, LAV MI VIJA DETE!"
Međutim, kako je bilo kakvo objašnjenje bolje od nedostatka objašnjenja (što bi vam rekao i svaki pristojan pračovek, da je znao da govori) ljudi su posegli za najjednostavnijim, u to doba, verovatno, i jedinim mogućim objašnjenjem - sve što postoji je davno stvorio ni iz čega neko svemoćan.
"Gotovo! Ne moram više da razmišljam, sad mogu na miru da oštrim koplje", reče prvi vernik.
Od vere do religije kratak je put. Kad već veruješ, dovoljno je da odrediš koje stvari su mile (kom) bogu, a koje nisu; smisliš gomilu običaja i pratećih verovanja i eto religije.
Odgovorili smo na pitanje zašto religije postoje. Sada bi trebalo da odgovorimo na pitanje zašto religije još uvek postoje. Mnoge stvari koje je čovek nekad smislio više nisu tu, npr. alhemija, Treći Rajh (a i prva dva), Jugoslovenska levica. Evoluciju ljudskog društva preživeli su samo korisni "pronalasci". Kako je religija tu od samog početka, a još uvek je živa i u dobroj snazi, nesumnjivo je korisna. Pa kome je toliko korisna? Ja kažem - vladajućim elitama.
U plemenima smo imali vračeve koji su živeli izključivo na račun religije i sujeverja.
Staroegipatski faraoni su se osećali neprijatno jer su iznad sebe imali bogove, te su rešili da i sebe proglase bogovima. "Uuu kako sam se dobro setio! Sad mi niko ništa ne može. Religija ftw!"
Stari Grci su se već potrudili. Napravili su sistem dostojan najboljih meksičkih serija. Jedan bog jede sinove, drugi se pretvori u bika da bi kresno kravu, ova boginja se rodila iz ćaletove glave, onaj lik je zarobio čudovište u lavirintu. Mislili su (ako je verovati Homeru) da njihova božanstva vrlo aktivno učestvuju u svakodnevnom životu, da od njih jako mnogo zavisi, da je njihova reč uvek poslednja. Ovo verovanje je vladarima predstavljalo nepresušan izvor opravdanja: "Aman ljudi, nisam je kriv što nas Spartanci sjebaše. Na njihovoj strani su se borili Ares i Posejdon, a na našoj pijandura Dionis i ona pičkica Apolon. Šta sam ja tu mog'o?!" Naravno opozicija odmah odgovara: "E, da si žrtvovao pedeset devica, kao što smo mi predlagali, umilio bi Zevsa i pobedili bi smo."
Kao što svake dve meksičke serije liče jedna na drugu, tako je i rimska religija ličila na grčku.
Tu dolazimo da stanovitog Mojsija. Čovek je ovako rezonovao: "Nije dobro da mi se podanici ubijaju međusobno, biće manje topovskog mesa kad budem ratovao sa Vavilonom (verovatno nije baš koristio metaforu "topovsko meso", al dobro...). A i zašto kradu jedni od drugih?! Zna se ko jedini ovde sme da krade!" E sad, kako nije raspolagao zavidnom policijskom silom, a tajna služba mu je bila tek u povoju, morao je da pronađe način da ubedi ljude da se sami uzdrže od ubijanja, kradje i sl. Ništa lakše - uplašiš ih. "Ako ubiješ nekog pičiš u pakao, a tamo će da ti rade svašta. Buahaha!" (Nešto slično radi i moja komšinica kada svom malom sinu kaže: "Ako budeš piškio na tepih, maca će ti odgristi pišu.") Očigledno je da ovde koristi nije imala samo elita već i raja sirotinja (manje su se ubijali). U ovoj činjenici treba tražiti uzrok dominacije hrišćanske religije u današnjem svetu. Kroz evoluciju najbolje prođu najkorisniji koncepti.
Isus svakako nije pripadao eliti, a ni hrišćanstvo u početku nije bilo baš naklonjeno vladajućima. Sve dok su govorili da će se pre brodsko uže uvući u iglu, nego što će bogat čovek otići u raj, prolazili su prilično šugavo. Bili su siromašni, rasejani, proganjani. Krenulo im je (ko b' rek'o) tek kad su rekli da je vlast od Boga data.
U srednjem veku, crkva se osećala kao žaba u vodi. Imali su sve, ogramna bogatstva, i crkvenu i svetovnu vlast, monopol nad obrazovanjem, monopol nad istinom, monopol nad moralom. "Hteo bi da te proglase za sveca, a?", reče patrijarh nekom knezu, "Pa, šanse će ti se drastično uvećati ako nam sazidaš koji manastir. Ili pobijes par hiljada onih nevernika. Al' bolje ipak manastir..."
Nakon francuske revolucije, međutim, uticaj religije (bar u Evropi) opada. Broj pravih vernika danas je prilično mali. Pripadnost nekoj religiji se svodi na etiketu koju ti nalepe na čelo kad se rodiš da bi bio sličan "svojima", a razlikovao se od "drugih". A kome takvo stanje odgovara? Pa vladajućim klasama. Bilo da sveštenici govore:
"Koristio bi kondom?! Ići ćeš ti lepo u pakao, pa će tamo da ti na glavu navuku jedan takav. A i šta će ti uopšte seks? Vidi mene, šta mi fali..."
ili
"Vidim, Alah je u tebe usadio ljubav prema avionima. Zašto ne bi iskoristio taj dar i raspizdio avionom u onu zgradu. Evo, Mahmud će u onu pored. Momci, raj vam ne gine!"
religija još uvek ima ogroman (i ničim zaslužen) uticaj na događanja u svetu. Kroz celu istoriju religija je služila samo eliti. Kroz celu istoriju elite grade tabue i dogme oko religije ne bi li je sačuvali kao svoj alat za manipulaciju. I to je odgovor na pitanje zašto je religija još uvek tu. Tu je, jer je uvek odgovarala onima koji odlučuju o tome šta će nastaviti da postoji.
29.7.09
Zašto su pametni ljudi i duhoviti ljudi jedni te isti ljudi
Karakterne osobine za koje ljudi obično govore da su im najvažnije, kao što su iskrenost, pristojnost, hrabrost, saosećajnost i slične, meni nikada nisu bile naročito bitne. Smisao za humor sam uvek (a naročito u zadnjih pet – šest godina) smatrao najvažnijom osobinom neke osobe. Kad za nekog kažem da je pametan, hoću da kažem da ima dobar smisao za humor. Kad za nekog kažem da je dosadan, ustvari govorim da nema smisao za humor. Zaista, i objektivni kriterijumi potvrdjuju ove moje intuitivne. Duhoviti ljudi su uspešni u onome čime se bave (izuzeci su ekstremno lenji ljudi (nisu uspešni) , i manekenke i kriminalci (nisu duhoviti)). Da li je to zbog toga što koriste svoju duhovitost i šarm da bi se probili u životu? Ne, ja mislim da to nije glavni uzrok te pojave. Mislim da su uspešni jer su inteligentni, a inteligentni su jer je svaki duhovit čovek nužno inteligentan. Dokazati ovo je teško, naporno i verovatno nemoguće, ali pokušaću (šta drugo da radim pripit u po noći). Pa da počnemo... Prvo da vidimo šta je to u nekom fazonu (znam, fazon je loš izraz, ali koji je bolji? fora? šala? duhovita doskočica?) što tera na smeh, što ga čini dobrim. Ovde nam potrebna neka klasifikacija humora. Počećemo sa nižim formama.
Za početak: Fizički humor. Predstavnici: Charlie Chaplin, Buster Keaton, Jim Carrey, Mister Bean, Koštunica dok vodi ljubav. Rowan Atkinson je rekao da postoje tri načina da neko bude smešan: da se ponaša neuobičajeno, da ne se nalazi na neuobičajenom mestu i da bude pogrešne veličine. Ovo stvarno dobro opisuje fizički humor. Zašto mislim da je fizički humor trivijalni oblik humora? Kao prvo, lako je proizvesti ga. Kao drugo, zadovoljava najniže ljudske potrebe. Zaista, nije nužno biti inteligentan da bi se napravio neki fizički fazon (gorepomenuti Koštunica to dokazuje). Dovoljno je napraviti smešnu facu ili biti debeo ili probušiti kesu napunjenu povraćkom. Ali reakcija na fizički humor i nije pravi smeh, pre bih je nazvao podsmehom. Naravno, svi se divimo Čaplinu ili Keriju, ali to je zbog toga što znamo da su glumci. Da na ulici vidimo nekog ko podseca na Čaplinovog skitnicu ili Mister Bina podsmehivali bismo mu se kao nekom inferiornom. Kod fizičkog humora se lepo primećuje da nije potpuno isto "biti duhovit" i "biti smešan". Ponekad je jedini moguć, npr. u nemim filmovima ili kada treba zabaviti dete, ali on definitivno nije ono na šta mislim kada kažem humor. Da zaključim, ako se petogodišnje dete smeje tvom fazonu - fazon je sranje.
Sledeću "nisku kategoriju humora" čine fazoni o nasilju i fazoni sa seksualnim aluzijama. Sigmund Freud ovu kategoriju humora poistovećuje sa humorom u celini. "Ljudi svoju agresiju i seksulnost, zbog društvenih normi, ne mogu da izraze direktno pa ih "pakuju" u fazone. Kad se bolje pogleda svaki fazon je ili o nekom ko je povređen ili ima seksualnu konotaciju." Dobro Sigmunde, od tebe ništa drugo i nisam očekivao. Naravno da nisu svi fazoni ovakvi, ali postoje i takvi. Ovde je potrebno razlikovati one fazone kod kojih su nasilje i seks suština (oni pripadaju ovoj klasi) i one kod kojih su samo "alat" da se fazon ispriča, a suština je u nečemu drugom (nisu u ovoj klasi). Evo dva primera koji ovo ilustruju, a koji su mi prvi pali na pamet. Pre neki dan sam bio u poseti u bolnici kod brata koji je slomio nos. Dok smo sedeli na hodniku, pored nas je prosla neka "dobra" bolničarka, a neko je dobacio: "Damire, slomi ti i nogu da ostaneš još koji dan, vidiš kako je ovde dobro." Drugi primer je vic
Mujo: Haso, jesi čuo ti za ovu sidu, gadna boleština.
Haso: Čuo, čuo, al sam se zaštitio.
Mujo: Kako, bolan?
Haso: Kupio kurton, nazuo ga i sad ga nosim.
Mujo: I tako ga stalno nosiš?
Haso: Ne baš stalno, skinem ga kad pišam, jebem i tako...
Iako se u prvom fazonu ništa "seksualno" eksplicitno ne pominje, a u drugom da, prvom fazonu je u osnovi seksualna aluzija, a drugom nije. Zašto su nasilno/seksualni fazoni "niža klasa humora". Prvo, nekako su previše slični jedni drugima, previše su generički. Da bi se napravio ovakav fazon takođe nije potrebna velika pamet. Dovoljno je nešto primetiti i reći neku kliše rečenicu. Nekad se izgovoraju kliše rečenice bez da se dogodilo išta što ih inspiriše (to je već zlo). Dalje, ni smeh posle ovakvih fazona nije pravi smeh. On je pre odbrambeni mehanizam za prikrivanje nelagode. Za razliku od podsmeha koji ima i neku evolutivno korisnu dimenziju (pošto znaš da će ti se svi podsmevati ako padneš, jako češ se truditi da ne zapneš i tako ćeš ostati nepovređen), smeh iz nelagode postoji izključivo zbog društvenih normi. Da seks nije tabu, ovakav humor ne bi postojao. Pre nego što pređem na više forme humora, hteo bi da kažem zašto sam uopšte uveo tu podelu na niže i više. Pa, samo ljudi koji imaju posla sa višim formama humora moraju biti duhoviti. Ne želim da kažem da ako neko napravi dobar fizički fazon prestaje biti duhovit (bože sačuvaj). Samo kažem da neko ko zna da napravi smešnu facu ne mora nužno imati i dobar smisao za humor (kada se to ovako kaže deluje kao nešto očigledno, ali u životu se duhovitost često svede na smešnu facu).
Idemo uvis – više forme humora. Random humor. Predstavnici: Salvador Dali, Putujuci cirkus Monti Pajtona, Benny Hill, sarajevski Nadrealisti, Malkom u sredini, South Park, Family guy, Koštunica kad priča o Kosovu. Najniža viša forma. Humor po principu: mož’ šta oš’.
Od nižih formi ga odvaja to što je smeh uvek pravi. Prepoznaje se po tome što je uvrnut, nadrealan i bolestan.
Npr. Idem ulicom, pucam iz pištolja, bijež' mala ubiću te ciglom.
Često se kombinuje sa parodijom. Ljudi koji imaju posla sa ovakvim humorom već moraju biti duhoviti, dakle pametni. Zašto je nužno da su pametni? Dobar deo random fazona se bazira na bukvalnom shvatanju nekih jezičkih figura, te je neophodno da čovek bude sposoban da bude bukvalista (odlika pametnih ljudi). Uvek se zasniva ne nečemu nerealnom (na besmislenim uprošćavanjima kompleksnih stvari ili usložnjavanjima jednostavnih, na beskonačnom ponavljanjima, na pojavama bez ikakvog objašnjenja, čudesnim koincidencijama itd.), a da bi neko mogao da dodje do nečeg nerealnog a smešnog (ne glupog) i da bi mu uopšte nešto nerealno bilo smešno, mora imati snažnu maštu, smisao za fantaziranje, mora biti pomalo ekscentričan, ali mora imati i jak osećaj za realnost (sve odlike pametnih ljudi).<
Idemo dalje (niko nam ništa ne može). Satira, parodija, ironija, sarkazam (tim redom). Predstavnici: Radoje Domanivić, filmovi Monti Pajtonovaca, Mel Brooks, Dr House. Treba ga razdvojiti od pukog vređanja, mada obično sadrži i neku uvredu. Fazoni ovog tipa se sastoje od uvidjanja nelogičnosti i njenog ogoljavanja. Nastaju kao reakcija na glupost, praznoverje, prosečnost, površnost, iracionalnost.
Primećivanje nelogičnosti je zajedničko za sve ove podtipove, a od toga koliko je apstraktan način njenog ismejavanja zavisi u koji će podtip fazon biti svrstan. Svi ovakvi fazoni imaju jednu veliku manu. Neraskidivo su vezani za kontekst u kom su nastali, ne mogu da stoje nezavisno, sami za sebe. Da bi se neko bavio ovim potrebno mu je mnogo toga. Mora imati dobru percepciju, sjajnu logiku, brze reflekse, nešto bezobrazluka, ali i (za razliku od prethodnih klasa) dosta znanja i solidnu sposobnost izražavanja. Ergo, mora biti pametan (što je odlika pametnih ljudi).
I konačno, njegovo veličanstvo Humor Apsurda. Predstavnici: Oscar Wilde, Hemingway (tu i tamo), Woody Allen, Basara, Koštunica kao takav. Fazoni su čisto verbalni, mogu se citirati nezavisno, obično u formi aforizama. Evo par primera:
Verujem da tamo negde postoji neko ko nas sve posmatra. Nažalost, to je vlada.
Ako ništa od ovog što me okružuje nije stvarno, ako je sve samo u mojoj glavi, onda su me definitivno oderali za tepih.
Kompjuteri nisu inteligentni. Samo misle da jesu.
Sede dva tipa. Jedan se češka, drugi Slovačka.
Kod ovog tipa humora ključna reči su neočekivan obrt, iznenađenje. Za ovakve fazone je potrebno sve. I logika, i znanje, i izražavanje, i konciznost, i kontroverza, i jasni stavovi. Ipak, kao najvažnija, ovde je potrebna sposobnost nagle promene konteksta, tj. umeće skakanja, skakanja sa opšteg na specifično, sa metafizičkog na svakodnevno, sa dugotrajnog na trenutno, sa kompleksnog na trivijalno.
E za ovo već treba biti genije, a geniji su pametni. Jelda?
Eto. To bi bile sve kategorije humora i pokazali smo da, da bi neko bio sposoban da napravi fazon iz neke od viših kategorija, mora biti inteligentan (što je i trebalo dokazati).
Za kraj malo šovinizma, red je. Sve ovo gore se uglavnom odnosi na muškarce. Žene obično ne prave dobre fazone. Šta je? Poznajete neku duhovitu ženu (ili mislite da ste jedna od njih)? Dobro, poznajem ih i ja, jedno 3 (strateški odabran broj – dovoljno mali da ne sruši hipotezu, a dovoljno velik da uvek mogu reći: "Naravno da si ti jedna od te tri." :) Negde sam čitao da je za ženu muškarac duhovit ako zna da je zasmeje, a žena za muškarca ukoliko se smeje njegovim fazonima (i sam tako mislim). Postoji mnogo tekstova o vezi pola i humora, ali me mrzi da ih čitam. Prihvatiću očigledno objašnjenje. Glavna uloga humora je u toku zavođenja. Kako žene, obično, nisu te koje zavode, nisu imale potrebu da razviju sposobnost pravljenja fazona (ni kroz evoluciju, ni svaka za sebe tokom života), dovoljno im je da mogu da ih razumeju. Ova teorija ima mnogo rupa, ali ja ne znam za bolju.
Hvala na upornosti, napaćeni čitaoče. Završio bih sa jednom Basarinom mišlju:
"Na svetu postoje samo humor i užas, pa vi birajte."
Ajd uzdravlje!
Za početak: Fizički humor. Predstavnici: Charlie Chaplin, Buster Keaton, Jim Carrey, Mister Bean, Koštunica dok vodi ljubav. Rowan Atkinson je rekao da postoje tri načina da neko bude smešan: da se ponaša neuobičajeno, da ne se nalazi na neuobičajenom mestu i da bude pogrešne veličine. Ovo stvarno dobro opisuje fizički humor. Zašto mislim da je fizički humor trivijalni oblik humora? Kao prvo, lako je proizvesti ga. Kao drugo, zadovoljava najniže ljudske potrebe. Zaista, nije nužno biti inteligentan da bi se napravio neki fizički fazon (gorepomenuti Koštunica to dokazuje). Dovoljno je napraviti smešnu facu ili biti debeo ili probušiti kesu napunjenu povraćkom. Ali reakcija na fizički humor i nije pravi smeh, pre bih je nazvao podsmehom. Naravno, svi se divimo Čaplinu ili Keriju, ali to je zbog toga što znamo da su glumci. Da na ulici vidimo nekog ko podseca na Čaplinovog skitnicu ili Mister Bina podsmehivali bismo mu se kao nekom inferiornom. Kod fizičkog humora se lepo primećuje da nije potpuno isto "biti duhovit" i "biti smešan". Ponekad je jedini moguć, npr. u nemim filmovima ili kada treba zabaviti dete, ali on definitivno nije ono na šta mislim kada kažem humor. Da zaključim, ako se petogodišnje dete smeje tvom fazonu - fazon je sranje.
Sledeću "nisku kategoriju humora" čine fazoni o nasilju i fazoni sa seksualnim aluzijama. Sigmund Freud ovu kategoriju humora poistovećuje sa humorom u celini. "Ljudi svoju agresiju i seksulnost, zbog društvenih normi, ne mogu da izraze direktno pa ih "pakuju" u fazone. Kad se bolje pogleda svaki fazon je ili o nekom ko je povređen ili ima seksualnu konotaciju." Dobro Sigmunde, od tebe ništa drugo i nisam očekivao. Naravno da nisu svi fazoni ovakvi, ali postoje i takvi. Ovde je potrebno razlikovati one fazone kod kojih su nasilje i seks suština (oni pripadaju ovoj klasi) i one kod kojih su samo "alat" da se fazon ispriča, a suština je u nečemu drugom (nisu u ovoj klasi). Evo dva primera koji ovo ilustruju, a koji su mi prvi pali na pamet. Pre neki dan sam bio u poseti u bolnici kod brata koji je slomio nos. Dok smo sedeli na hodniku, pored nas je prosla neka "dobra" bolničarka, a neko je dobacio: "Damire, slomi ti i nogu da ostaneš još koji dan, vidiš kako je ovde dobro." Drugi primer je vic
Mujo: Haso, jesi čuo ti za ovu sidu, gadna boleština.
Haso: Čuo, čuo, al sam se zaštitio.
Mujo: Kako, bolan?
Haso: Kupio kurton, nazuo ga i sad ga nosim.
Mujo: I tako ga stalno nosiš?
Haso: Ne baš stalno, skinem ga kad pišam, jebem i tako...
Iako se u prvom fazonu ništa "seksualno" eksplicitno ne pominje, a u drugom da, prvom fazonu je u osnovi seksualna aluzija, a drugom nije. Zašto su nasilno/seksualni fazoni "niža klasa humora". Prvo, nekako su previše slični jedni drugima, previše su generički. Da bi se napravio ovakav fazon takođe nije potrebna velika pamet. Dovoljno je nešto primetiti i reći neku kliše rečenicu. Nekad se izgovoraju kliše rečenice bez da se dogodilo išta što ih inspiriše (to je već zlo). Dalje, ni smeh posle ovakvih fazona nije pravi smeh. On je pre odbrambeni mehanizam za prikrivanje nelagode. Za razliku od podsmeha koji ima i neku evolutivno korisnu dimenziju (pošto znaš da će ti se svi podsmevati ako padneš, jako češ se truditi da ne zapneš i tako ćeš ostati nepovređen), smeh iz nelagode postoji izključivo zbog društvenih normi. Da seks nije tabu, ovakav humor ne bi postojao. Pre nego što pređem na više forme humora, hteo bi da kažem zašto sam uopšte uveo tu podelu na niže i više. Pa, samo ljudi koji imaju posla sa višim formama humora moraju biti duhoviti. Ne želim da kažem da ako neko napravi dobar fizički fazon prestaje biti duhovit (bože sačuvaj). Samo kažem da neko ko zna da napravi smešnu facu ne mora nužno imati i dobar smisao za humor (kada se to ovako kaže deluje kao nešto očigledno, ali u životu se duhovitost često svede na smešnu facu).
Idemo uvis – više forme humora. Random humor. Predstavnici: Salvador Dali, Putujuci cirkus Monti Pajtona, Benny Hill, sarajevski Nadrealisti, Malkom u sredini, South Park, Family guy, Koštunica kad priča o Kosovu. Najniža viša forma. Humor po principu: mož’ šta oš’.
Od nižih formi ga odvaja to što je smeh uvek pravi. Prepoznaje se po tome što je uvrnut, nadrealan i bolestan.
Npr. Idem ulicom, pucam iz pištolja, bijež' mala ubiću te ciglom.
Često se kombinuje sa parodijom. Ljudi koji imaju posla sa ovakvim humorom već moraju biti duhoviti, dakle pametni. Zašto je nužno da su pametni? Dobar deo random fazona se bazira na bukvalnom shvatanju nekih jezičkih figura, te je neophodno da čovek bude sposoban da bude bukvalista (odlika pametnih ljudi). Uvek se zasniva ne nečemu nerealnom (na besmislenim uprošćavanjima kompleksnih stvari ili usložnjavanjima jednostavnih, na beskonačnom ponavljanjima, na pojavama bez ikakvog objašnjenja, čudesnim koincidencijama itd.), a da bi neko mogao da dodje do nečeg nerealnog a smešnog (ne glupog) i da bi mu uopšte nešto nerealno bilo smešno, mora imati snažnu maštu, smisao za fantaziranje, mora biti pomalo ekscentričan, ali mora imati i jak osećaj za realnost (sve odlike pametnih ljudi).<
Idemo dalje (niko nam ništa ne može). Satira, parodija, ironija, sarkazam (tim redom). Predstavnici: Radoje Domanivić, filmovi Monti Pajtonovaca, Mel Brooks, Dr House. Treba ga razdvojiti od pukog vređanja, mada obično sadrži i neku uvredu. Fazoni ovog tipa se sastoje od uvidjanja nelogičnosti i njenog ogoljavanja. Nastaju kao reakcija na glupost, praznoverje, prosečnost, površnost, iracionalnost.
Primećivanje nelogičnosti je zajedničko za sve ove podtipove, a od toga koliko je apstraktan način njenog ismejavanja zavisi u koji će podtip fazon biti svrstan. Svi ovakvi fazoni imaju jednu veliku manu. Neraskidivo su vezani za kontekst u kom su nastali, ne mogu da stoje nezavisno, sami za sebe. Da bi se neko bavio ovim potrebno mu je mnogo toga. Mora imati dobru percepciju, sjajnu logiku, brze reflekse, nešto bezobrazluka, ali i (za razliku od prethodnih klasa) dosta znanja i solidnu sposobnost izražavanja. Ergo, mora biti pametan (što je odlika pametnih ljudi).
I konačno, njegovo veličanstvo Humor Apsurda. Predstavnici: Oscar Wilde, Hemingway (tu i tamo), Woody Allen, Basara, Koštunica kao takav. Fazoni su čisto verbalni, mogu se citirati nezavisno, obično u formi aforizama. Evo par primera:
Verujem da tamo negde postoji neko ko nas sve posmatra. Nažalost, to je vlada.
Ako ništa od ovog što me okružuje nije stvarno, ako je sve samo u mojoj glavi, onda su me definitivno oderali za tepih.
Kompjuteri nisu inteligentni. Samo misle da jesu.
Sede dva tipa. Jedan se češka, drugi Slovačka.
Kod ovog tipa humora ključna reči su neočekivan obrt, iznenađenje. Za ovakve fazone je potrebno sve. I logika, i znanje, i izražavanje, i konciznost, i kontroverza, i jasni stavovi. Ipak, kao najvažnija, ovde je potrebna sposobnost nagle promene konteksta, tj. umeće skakanja, skakanja sa opšteg na specifično, sa metafizičkog na svakodnevno, sa dugotrajnog na trenutno, sa kompleksnog na trivijalno.
E za ovo već treba biti genije, a geniji su pametni. Jelda?
Eto. To bi bile sve kategorije humora i pokazali smo da, da bi neko bio sposoban da napravi fazon iz neke od viših kategorija, mora biti inteligentan (što je i trebalo dokazati).
Za kraj malo šovinizma, red je. Sve ovo gore se uglavnom odnosi na muškarce. Žene obično ne prave dobre fazone. Šta je? Poznajete neku duhovitu ženu (ili mislite da ste jedna od njih)? Dobro, poznajem ih i ja, jedno 3 (strateški odabran broj – dovoljno mali da ne sruši hipotezu, a dovoljno velik da uvek mogu reći: "Naravno da si ti jedna od te tri." :) Negde sam čitao da je za ženu muškarac duhovit ako zna da je zasmeje, a žena za muškarca ukoliko se smeje njegovim fazonima (i sam tako mislim). Postoji mnogo tekstova o vezi pola i humora, ali me mrzi da ih čitam. Prihvatiću očigledno objašnjenje. Glavna uloga humora je u toku zavođenja. Kako žene, obično, nisu te koje zavode, nisu imale potrebu da razviju sposobnost pravljenja fazona (ni kroz evoluciju, ni svaka za sebe tokom života), dovoljno im je da mogu da ih razumeju. Ova teorija ima mnogo rupa, ali ja ne znam za bolju.
Hvala na upornosti, napaćeni čitaoče. Završio bih sa jednom Basarinom mišlju:
"Na svetu postoje samo humor i užas, pa vi birajte."
Ajd uzdravlje!
7.7.09
Zasto ne razumem studente prava
U najkracem - zato sto su upisali pravo. Osnovna premisa ovog posta je da pravo niko ustvari ne voli. Niko ga ne voli u smislu da mu niko ne prilazi sa strascu (kao slikanju, knizevnosti, matematici ili filozofiji), niko za pravo ne bi rekao da je umetnost. Doduse, verovatno postoje ljudi koji u pravu vide temelj civilizacije, uvodjenje reda u haos, i to ih motivise da ga uce. Takve ljude cenim, ali procenat takvih medju studentima prava je u nivou statisticke greske. Pa zasto ga onda studiraju? Bicu sistematican:
1. Kinta
Ovakvi ljudi mi ne smetaju. Vode se pragmaticnim interesom i to je ok. Medjutim, iako sam verovatno nerealni idealsta, mislim da bi svako trebalo da za poziv izabere nesto sto ga zaista interesuje, a ne nesto sto samo donosi kintu. Evo jedne klise recenice: "Ako ces svaki dan 10 sati trositi na nesto sto mrzis, nikakav cek prvog u mesecu te nece uciniti srecnim".
2. Inercija
"Zavrsio sam drustveni smer gimnazije, pa je bilo nekako logicno da nastavim u tom smeru i upisem pravo." Sigurno nisi upisao gimnaziju zato sto te je zanimalo pravo, vec zato sto su te zanimali istorija i jezici ili (mozda i najcesce) jer te nisu zanimale matematika, fizika i biologija. Izvinite, ali prepustiti se struji da te vodi kroz zivot nije narocito pametno.
3. Tradicija
"Deda mi je bio advokat, tata mi je advokat, pa ce sad na mene doci red da preuzmem kancelariju." Ovakve ljude, uglavnom, niko nista nije ni pitao. Od trenutka kad su zaceti, sudbina mu je bila zacrtana. I njih kroz zivot vodi inercija, a inercija nije dobra pokretacka snaga. Da stvar bude gora, ovde je inicijalnu kapislu ispalio neko ko je vec mozda istrunuo.
4. Serije i filmovi
Bostonski advokati, Zakon i red, JAG, Ally McBeal, Pravna plavusa. Ovde su pobrojani glavni motivi za upis fakulteta bar polovine studenata prava. "Vidi kako je to super". Kreteni!
5. "Ne mogu nista drugo da upisem"
Obrazovni sistem je vec potvrdio da nisi bas pametan, te ja ne moram nista vise da dokazujem.
6. Razno
"Drugovi (brat, devojka, komsije itd.) su to upisali", "Hocu da budem politicar, da vladam", "Tamo su najbolje ribe", "Fakultet mi je blizu kuce", "Ma, opusteno" i sl. O ovakvima necu ni da pisem...
Eto. Mislim da sam pokrio sve slucajeve, ako nisam dopunite listu...
9.6.09
Zašto je Azra najbolji bend
Mislim najbolji bend u SFRJ, ali ovako naslov zvuči bolje. Dakle, zašto? Najpre bih da formulišem jednu premisu: Azra, EKV i Haustor toliko odskaču od okoline, da ostale ne vredi ni spominjati. Zajedno su napravili 80% slušljivih pesama od početka osamdesetih pa do danas (iako nijedna od grupa ne postoji vec 15 godina). Ko se ne slaže sa ovim aksiomom može odmah da prestane sa čitanjem posta. Ako još uvek čitaš, slažeš se da je, da bi se dokazalo da je Azra najbolji bend, dovoljno pokazati da je bolji od EKV i Haustora. Pa da počnemo... Prvo teži deo - Azra vs. EKV. Odmah da kažem - EKV obožavam! Njihove melodije su najlepše a Mladenović je imao najbolji glas "na našoj estradi". Da su pevali na francuskom ili turskom ili svahiliju verovatno bih ih smatrao najboljim bendom ikada igde. Međutim, oni su, k'o nuzkurac, pevali baš na srpskom. Za njihove tekstove mislim da su čisto foliranje (da ne kažem proseravanje). Prepuni su spriritualno-egsistencijalističko-socijalističkih sranja. Nemaju mnogo veze sa realnošću, trude se da budu veći od stvarnosti i objasne pravilnosti bivstvovanja (uf, sad zvučim kao oni). Da bi se ovo shvatilo trebalo bi preslušati celu diskografiju, a ne samo desetak najvećih hitova, koji uglavnom imaju dosta dobre tekstove. Kada sam slušao neke njihove intervjue imao sam utisak da ni sami ne razumeju u potpunosti o čemu pevaju ("samozvani štovaoci onog sto ne razumiju", rekao bi Džoni). S druge strane, Džonijevi tekstovi čine veći deo kvaliteta njegovih pesama. Genijalni su. Govore o realnom životu, ljudima koji postoje, a slušaocu ostavljaju da iz njih izvuče neki opštiji, trajniji, "filozofskiji" zaključak (iz istog razloga je Hemingvej najbolji pisac) . Upravo ta veza sa stvarnim svetom (pored velikog broja pesama, naravno) čini da je tekstove Azre moguće citirati u gotovo svakoj prilici (verujte moguce je, radim to često). Možeš li zamisliti da vidiš nekog na pijaci, bioskopu, kupleraju... nebitno, i da ti taj neko kaže: "Lomi se kristal, svetlucaju staklene iskre pod našim nogama" ? :) Znao je i Džoni da se iskenja u tekstovima, ali to je izuzetak, za razliku od Mladenovićevog pravila. Imali su različite prioritete. Za Džonija je tekst bio važniji od melodije. Često je na silu u stih ubacivao više slogova nego što stih moze da izdrži i tako gubio na ritmu. S druge strane, Mladenović ce otpevati i besmislen stih ako se lepo uklapa u melodiju pesme. E sad, zašto ja ovde tekstove postavljam iznad muzike? Pa, postavimo stvari u vremenski kontekst. Osamdesete su u SFRJ, Tito je umro, partijska tortura polako slabi, dopuštaju se stvari koje su pre neku godinu bile praktično nezamislive. Najpre u Ljubljani, pa u Zagrebu i Beogradu (doduše i Novom Sadu i Rijeci) dešavaju se promene na muzičkoj sceni. Nastaje hrpa mladih bendova, čudnog izgleda i još čudnije muzike. Muzika je jednostavna, jer oni koji je sviraju baš i nisu neki svirači, pevanje je dosta grubo, tekstovi takodje. Punk koji je nastao u Engleskoj pet-šest godina ranije preneo se kod nas. Ovde ce ga zvati Novi Talas (ili Novi Val, svejedno). A šta je poenta punka u totalitarnom društvu? Da praviš sladunjave pesmice sa nekim filozofskim porukama o postojanju, životu kao takvom i "stvarnom svetu za koji samo čekaš da prođe" ili da udariš tamo gde boli - po Titu, policijskoj torturi, Sovjetskom Savezu, 1968-oj, španskim borcima, Golom otoku... i da forsiraš slobodu i individualnost uz ne nužno jako dobru muziku u pozadini? Pitanje je naravno retoričko. Iz ove perspektive, EKV ima neke prednosti u odnosu na ostale bendove iz tog perioda. Njihova pop muzika (i tada objektivno mnogo bolja) sada je mnogo modernija i prijemčivija, a tekstovi aktuelniji (uvek će i biti aktuelni jer nemaju veze ni sa čim sto je podložno promenama, rekli bi cinici). Ipak, Džoni je bio mnogo hrabriji, živeo je u svom vremenu, pogađao suštinu, imao prefinjene a zajebane tekstove (i ljubavne, ne samo "reakcionarne"), prilično dobru muziku i sjajne nastupe. Uvek ličan, prezire licemerje, lažni moral, pokvarenost i impotenciju kukavice. Svojim postojanjem omogućio postojanje EKV i drugih sličnih kasnijih bendova. Džoni je car! Drag mi je EKV, ali istina mi je draža. :)
[Ovo je demo verzija posta, deo o Haustoru dolazi naknadno]
Subscribe to:
Posts (Atom)