Zašto su pametni ljudi i duhoviti ljudi jedni te isti ljudi

Karakterne osobine za koje ljudi obično govore da su im najvažnije, kao što su iskrenost, pristojnost, hrabrost, saosećajnost i slične, meni nikada nisu bile naročito bitne. Smisao za humor sam uvek (a naročito u zadnjih pet – šest godina) smatrao najvažnijom osobinom neke osobe. Kad za nekog kažem da je pametan, hoću da kažem da ima dobar smisao za humor. Kad za nekog kažem da je dosadan, ustvari govorim da nema smisao za humor. Zaista, i objektivni kriterijumi potvrdjuju ove moje intuitivne. Duhoviti ljudi su uspešni u onome čime se bave (izuzeci su ekstremno lenji ljudi (nisu uspešni) , i manekenke i kriminalci (nisu duhoviti)). Da li je to zbog toga što koriste svoju duhovitost i šarm da bi se probili u životu? Ne, ja mislim da to nije glavni uzrok te pojave. Mislim da su uspešni jer su inteligentni, a inteligentni su jer je svaki duhovit čovek nužno inteligentan. Dokazati ovo je teško, naporno i verovatno nemoguće, ali pokušaću (šta drugo da radim pripit u po noći). Pa da počnemo... Prvo da vidimo šta je to u nekom fazonu (znam, fazon je loš izraz, ali koji je bolji? fora? šala? duhovita doskočica?) što tera na smeh, što ga čini dobrim. Ovde nam potrebna neka klasifikacija humora. Počećemo sa nižim formama.
Za početak: Fizički humor. Predstavnici: Charlie Chaplin, Buster Keaton, Jim Carrey, Mister Bean, Koštunica dok vodi ljubav. Rowan Atkinson je rekao da postoje tri načina da neko bude smešan: da se ponaša neuobičajeno, da ne se nalazi na neuobičajenom mestu i da bude pogrešne veličine. Ovo stvarno dobro opisuje fizički humor. Zašto mislim da je fizički humor trivijalni oblik humora? Kao prvo, lako je proizvesti ga. Kao drugo, zadovoljava najniže ljudske potrebe. Zaista, nije nužno biti inteligentan da bi se napravio neki fizički fazon (gorepomenuti Koštunica to dokazuje). Dovoljno je napraviti smešnu facu ili biti debeo ili probušiti kesu napunjenu povraćkom. Ali reakcija na fizički humor i nije pravi smeh, pre bih je nazvao podsmehom. Naravno, svi se divimo Čaplinu ili Keriju, ali to je zbog toga što znamo da su glumci. Da na ulici vidimo nekog ko podseca na Čaplinovog skitnicu ili Mister Bina podsmehivali bismo mu se kao nekom inferiornom. Kod fizičkog humora se lepo primećuje da nije potpuno isto "biti duhovit" i "biti smešan". Ponekad je jedini moguć, npr. u nemim filmovima ili kada treba zabaviti dete, ali on definitivno nije ono na šta mislim kada kažem humor. Da zaključim, ako se petogodišnje dete smeje tvom fazonu - fazon je sranje.
Sledeću "nisku kategoriju humora" čine fazoni o nasilju i fazoni sa seksualnim aluzijama. Sigmund Freud ovu kategoriju humora poistovećuje sa humorom u celini. "Ljudi svoju agresiju i seksulnost, zbog društvenih normi, ne mogu da izraze direktno pa ih "pakuju" u fazone. Kad se bolje pogleda svaki fazon je ili o nekom ko je povređen ili ima seksualnu konotaciju." Dobro Sigmunde, od tebe ništa drugo i nisam očekivao. Naravno da nisu svi fazoni ovakvi, ali postoje i takvi. Ovde je potrebno razlikovati one fazone kod kojih su nasilje i seks suština (oni pripadaju ovoj klasi) i one kod kojih su samo "alat" da se fazon ispriča, a suština je u nečemu drugom (nisu u ovoj klasi). Evo dva primera koji ovo ilustruju, a koji su mi prvi pali na pamet. Pre neki dan sam bio u poseti u bolnici kod brata koji je slomio nos. Dok smo sedeli na hodniku, pored nas je prosla neka "dobra" bolničarka, a neko je dobacio: "Damire, slomi ti i nogu da ostaneš još koji dan, vidiš kako je ovde dobro." Drugi primer je vic
Mujo: Haso, jesi čuo ti za ovu sidu, gadna boleština.
Haso: Čuo, čuo, al sam se zaštitio.
Mujo: Kako, bolan?
Haso: Kupio kurton, nazuo ga i sad ga nosim.
Mujo: I tako ga stalno nosiš?
Haso: Ne baš stalno, skinem ga kad pišam, jebem i tako...
Iako se u prvom fazonu ništa "seksualno" eksplicitno ne pominje, a u drugom da, prvom fazonu je u osnovi seksualna aluzija, a drugom nije. Zašto su nasilno/seksualni fazoni "niža klasa humora". Prvo, nekako su previše slični jedni drugima, previše su generički. Da bi se napravio ovakav fazon takođe nije potrebna velika pamet. Dovoljno je nešto primetiti i reći neku kliše rečenicu. Nekad se izgovoraju kliše rečenice bez da se dogodilo išta što ih inspiriše (to je već zlo). Dalje, ni smeh posle ovakvih fazona nije pravi smeh. On je pre odbrambeni mehanizam za prikrivanje nelagode. Za razliku od podsmeha koji ima i neku evolutivno korisnu dimenziju (pošto znaš da će ti se svi podsmevati ako padneš, jako češ se truditi da ne zapneš i tako ćeš ostati nepovređen), smeh iz nelagode postoji izključivo zbog društvenih normi. Da seks nije tabu, ovakav humor ne bi postojao. Pre nego što pređem na više forme humora, hteo bi da kažem zašto sam uopšte uveo tu podelu na niže i više. Pa, samo ljudi koji imaju posla sa višim formama humora moraju biti duhoviti. Ne želim da kažem da ako neko napravi dobar fizički fazon prestaje biti duhovit (bože sačuvaj). Samo kažem da neko ko zna da napravi smešnu facu ne mora nužno imati i dobar smisao za humor (kada se to ovako kaže deluje kao nešto očigledno, ali u životu se duhovitost često svede na smešnu facu).
Idemo uvis – više forme humora. Random humor. Predstavnici: Salvador Dali, Putujuci cirkus Monti Pajtona, Benny Hill, sarajevski Nadrealisti, Malkom u sredini, South Park, Family guy, Koštunica kad priča o Kosovu. Najniža viša forma. Humor po principu: mož’ šta oš’.
Od nižih formi ga odvaja to što je smeh uvek pravi. Prepoznaje se po tome što je uvrnut, nadrealan i bolestan.
Npr. Idem ulicom, pucam iz pištolja, bijež' mala ubiću te ciglom.
Često se kombinuje sa parodijom. Ljudi koji imaju posla sa ovakvim humorom već moraju biti duhoviti, dakle pametni. Zašto je nužno da su pametni? Dobar deo random fazona se bazira na bukvalnom shvatanju nekih jezičkih figura, te je neophodno da čovek bude sposoban da bude bukvalista (odlika pametnih ljudi). Uvek se zasniva ne nečemu nerealnom (na besmislenim uprošćavanjima kompleksnih stvari ili usložnjavanjima jednostavnih, na beskonačnom ponavljanjima, na pojavama bez ikakvog objašnjenja, čudesnim koincidencijama itd.), a da bi neko mogao da dodje do nečeg nerealnog a smešnog (ne glupog) i da bi mu uopšte nešto nerealno bilo smešno, mora imati snažnu maštu, smisao za fantaziranje, mora biti pomalo ekscentričan, ali mora imati i jak osećaj za realnost (sve odlike pametnih ljudi).<
Idemo dalje (niko nam ništa ne može). Satira, parodija, ironija, sarkazam (tim redom). Predstavnici: Radoje Domanivić, filmovi Monti Pajtonovaca, Mel Brooks, Dr House. Treba ga razdvojiti od pukog vređanja, mada obično sadrži i neku uvredu. Fazoni ovog tipa se sastoje od uvidjanja nelogičnosti i njenog ogoljavanja. Nastaju kao reakcija na glupost, praznoverje, prosečnost, površnost, iracionalnost.
Primećivanje nelogičnosti je zajedničko za sve ove podtipove, a od toga koliko je apstraktan način njenog ismejavanja zavisi u koji će podtip fazon biti svrstan. Svi ovakvi fazoni imaju jednu veliku manu. Neraskidivo su vezani za kontekst u kom su nastali, ne mogu da stoje nezavisno, sami za sebe. Da bi se neko bavio ovim potrebno mu je mnogo toga. Mora imati dobru percepciju, sjajnu logiku, brze reflekse, nešto bezobrazluka, ali i (za razliku od prethodnih klasa) dosta znanja i solidnu sposobnost izražavanja. Ergo, mora biti pametan (što je odlika pametnih ljudi).
I konačno, njegovo veličanstvo Humor Apsurda. Predstavnici: Oscar Wilde, Hemingway (tu i tamo), Woody Allen, Basara, Koštunica kao takav. Fazoni su čisto verbalni, mogu se citirati nezavisno, obično u formi aforizama. Evo par primera:
Verujem da tamo negde postoji neko ko nas sve posmatra. Nažalost, to je vlada.
Ako ništa od ovog što me okružuje nije stvarno, ako je sve samo u mojoj glavi, onda su me definitivno oderali za tepih.
Kompjuteri nisu inteligentni. Samo misle da jesu.
Sede dva tipa. Jedan se češka, drugi Slovačka.
Kod ovog tipa humora ključna reči su neočekivan obrt, iznenađenje. Za ovakve fazone je potrebno sve. I logika, i znanje, i izražavanje, i konciznost, i kontroverza, i jasni stavovi. Ipak, kao najvažnija, ovde je potrebna sposobnost nagle promene konteksta, tj. umeće skakanja, skakanja sa opšteg na specifično, sa metafizičkog na svakodnevno, sa dugotrajnog na trenutno, sa kompleksnog na trivijalno.
E za ovo već treba biti genije, a geniji su pametni. Jelda?
Eto. To bi bile sve kategorije humora i pokazali smo da, da bi neko bio sposoban da napravi fazon iz neke od viših kategorija, mora biti inteligentan (što je i trebalo dokazati).
Za kraj malo šovinizma, red je. Sve ovo gore se uglavnom odnosi na muškarce. Žene obično ne prave dobre fazone. Šta je? Poznajete neku duhovitu ženu (ili mislite da ste jedna od njih)? Dobro, poznajem ih i ja, jedno 3 (strateški odabran broj­ – dovoljno mali da ne sruši hipotezu, a dovoljno velik da uvek mogu reći: "Naravno da si ti jedna od te tri." :) Negde sam čitao da je za ženu muškarac duhovit ako zna da je zasmeje, a žena za muškarca ukoliko se smeje njegovim fazonima (i sam tako mislim). Postoji mnogo tekstova o vezi pola i humora, ali me mrzi da ih čitam. Prihvatiću očigledno objašnjenje. Glavna uloga humora je u toku zavođenja. Kako žene, obično, nisu te koje zavode, nisu imale potrebu da razviju sposobnost pravljenja fazona (ni kroz evoluciju, ni svaka za sebe tokom života), dovoljno im je da mogu da ih razumeju. Ova teorija ima mnogo rupa, ali ja ne znam za bolju.
Hvala na upornosti, napaćeni čitaoče. Završio bih sa jednom Basarinom mišlju:
"Na svetu postoje samo humor i užas, pa vi birajte."
Ajd uzdravlje!