Ukratko - zato što sam se navežbao da ih volim.
Danas ih obožavam. Peti su izvođač po slušanosti na mojoj last.fm listi, This Charming Man mi je melodija na telefonu, a slušam ih i ovog momenta. Ali nije uvek bilo tako...
Ne sećam se kako sam prvi put čuo za njih, verovatno na televiziji. Pustio sam par pesama, bile su mi ok ali ništa naročito. Posle nekog vremena sam shvatio da ih sluša mnogo ljudi iz moje okoline, pa sam ih pustio ponovo. Sada su mi bili bolji, ali bih ih se zasitio posle par pesama. Posle još nekoliko meseci sam naleteo na dokumentarac o njima u kom su mi bili jako kul pa sam odlučio da im dam i treću šansu - i zvučali su mi odlično. Mogao sam da odustanem posle prvog puta (kao što sam uradio sa milion drugih bendova) i da ih zaboravim, ali nisam.
Tema ovog posta je - da li sam trebao, tj. da li je dobro nešto forsirati sve dok ti se ne svidi.
Početak:
Razmisljajući o planskom kreiranju ukusa nekoliko puta sam menjao stav. Najpre sam mislio da je to užasno. Ne samo da je silovanje, vec je i varanje, često i pomodarstvo a la Živka iz Gospođe ministarke. Odmah mi je pala na pamet muzika devedesetih, ljudi koji su u gimnaziji na silu slušali Grand "jer jedino na takva mesta u Somboru može da se izađe" i sl. Delovalo je da je će to biti kraj razmišljanja na ovu temu.
Preokret 1:
Međutim, tada sam shvatio da je slično forsiranje moguće i sa hranom, sa parfemima, ali ne i sa, na primer, knjigama. Ne možeš uzeti užasnu knjigu, pročitati je pet puta i naterati se da ti se dopadne. Dakle, štimanje ukusa je moguće samo u domenu iracionalnog, tamo gde ne postoje stvarni razlozi da se nešto voli ili ne voli već se ukus formirao spontano kroz iskustvo. To su one oblasti kod kojih se "o ukusu ne raspravlja". Ličilo mi je da se "iskreni" ukus i na silu kreiran ukus i ne razlikuju mnogo.Nastali su na sličan način, sa razlikom da je prvi nastao davno i da nije bilo svesne namere prilikom njegovog stvaranja. Najednom, forsiranje muzike mi i nije delovalo tako strašno.
Takođe sam shvatio i da je konačan rezultat forsiranja to da imaš novu muziku koju voliš jednako kao i onu koja ti se svidela na prvo slušanje. Uostalom na prvo slušanje će ti se verovatno svideti samo jako catchy pesme, a nećeš da slušaš samo takve.
Preokret 2:
Onda sam se setio onoga što ekonomisti zovu oportunitetni trošak (jedan od najbolje prevedenih pojmova u srpskom jeziku). Ne sme se razmišljati samo o vidljivim konačnim rezultatima nekog izbora, već se oni moraju uporediti sa rezultatima najbolje od altelrnativnih opcija. Dakle, umesto što sam se mučio slušajući muziku koja mi se ne dopada, mogao sam uživati u muzici koju volim, ili pronaći neku novu koja bi mi se odmah svidela.
Uostalom, uspeh forsiranja neke muzike nikako nije zagarantovan. Moj prvi cimer je mesecima svaki dan puštao snimak koncerta Baje Malog Knindže u Kljajićevu, pa ga ja i dalje ne volim (Baju, ne cimera ili Kljajićevo)
Zaključak:
Mrzim da radim ovakve stvari, ali mislim da je ovde istina negde između. Treba muzici (i svemu ostalom) dati fer šansu, probati par puta, pa šta bude bude. Toliko.
Danas ih obožavam. Peti su izvođač po slušanosti na mojoj last.fm listi, This Charming Man mi je melodija na telefonu, a slušam ih i ovog momenta. Ali nije uvek bilo tako...
Ne sećam se kako sam prvi put čuo za njih, verovatno na televiziji. Pustio sam par pesama, bile su mi ok ali ništa naročito. Posle nekog vremena sam shvatio da ih sluša mnogo ljudi iz moje okoline, pa sam ih pustio ponovo. Sada su mi bili bolji, ali bih ih se zasitio posle par pesama. Posle još nekoliko meseci sam naleteo na dokumentarac o njima u kom su mi bili jako kul pa sam odlučio da im dam i treću šansu - i zvučali su mi odlično. Mogao sam da odustanem posle prvog puta (kao što sam uradio sa milion drugih bendova) i da ih zaboravim, ali nisam.
Tema ovog posta je - da li sam trebao, tj. da li je dobro nešto forsirati sve dok ti se ne svidi.
Početak:
Razmisljajući o planskom kreiranju ukusa nekoliko puta sam menjao stav. Najpre sam mislio da je to užasno. Ne samo da je silovanje, vec je i varanje, često i pomodarstvo a la Živka iz Gospođe ministarke. Odmah mi je pala na pamet muzika devedesetih, ljudi koji su u gimnaziji na silu slušali Grand "jer jedino na takva mesta u Somboru može da se izađe" i sl. Delovalo je da je će to biti kraj razmišljanja na ovu temu.
Preokret 1:
Međutim, tada sam shvatio da je slično forsiranje moguće i sa hranom, sa parfemima, ali ne i sa, na primer, knjigama. Ne možeš uzeti užasnu knjigu, pročitati je pet puta i naterati se da ti se dopadne. Dakle, štimanje ukusa je moguće samo u domenu iracionalnog, tamo gde ne postoje stvarni razlozi da se nešto voli ili ne voli već se ukus formirao spontano kroz iskustvo. To su one oblasti kod kojih se "o ukusu ne raspravlja". Ličilo mi je da se "iskreni" ukus i na silu kreiran ukus i ne razlikuju mnogo.Nastali su na sličan način, sa razlikom da je prvi nastao davno i da nije bilo svesne namere prilikom njegovog stvaranja. Najednom, forsiranje muzike mi i nije delovalo tako strašno.
Takođe sam shvatio i da je konačan rezultat forsiranja to da imaš novu muziku koju voliš jednako kao i onu koja ti se svidela na prvo slušanje. Uostalom na prvo slušanje će ti se verovatno svideti samo jako catchy pesme, a nećeš da slušaš samo takve.
Preokret 2:
Onda sam se setio onoga što ekonomisti zovu oportunitetni trošak (jedan od najbolje prevedenih pojmova u srpskom jeziku). Ne sme se razmišljati samo o vidljivim konačnim rezultatima nekog izbora, već se oni moraju uporediti sa rezultatima najbolje od altelrnativnih opcija. Dakle, umesto što sam se mučio slušajući muziku koja mi se ne dopada, mogao sam uživati u muzici koju volim, ili pronaći neku novu koja bi mi se odmah svidela.
Uostalom, uspeh forsiranja neke muzike nikako nije zagarantovan. Moj prvi cimer je mesecima svaki dan puštao snimak koncerta Baje Malog Knindže u Kljajićevu, pa ga ja i dalje ne volim (Baju, ne cimera ili Kljajićevo)
Zaključak:
Mrzim da radim ovakve stvari, ali mislim da je ovde istina negde između. Treba muzici (i svemu ostalom) dati fer šansu, probati par puta, pa šta bude bude. Toliko.
Ne razumem kako ti se nisu svideli na prvo slusanje..... :)
ReplyDelete