Zašto volim Smithse

Ukratko - zato što sam se navežbao da ih volim.

Danas ih obožavam. Peti su izvođač po slušanosti na mojoj last.fm listi, This Charming Man mi je melodija na telefonu, a slušam ih i ovog momenta. Ali nije uvek bilo tako...

Ne sećam se kako sam prvi put čuo za njih, verovatno na televiziji. Pustio sam par pesama, bile su mi ok ali ništa naročito. Posle nekog vremena sam shvatio da ih sluša mnogo ljudi iz moje okoline, pa sam ih pustio ponovo. Sada su mi bili bolji, ali bih ih se zasitio posle par pesama. Posle još nekoliko meseci sam naleteo na dokumentarac o njima u kom su mi bili jako kul pa sam odlučio da im dam i treću šansu - i zvučali su mi odlično. Mogao sam da odustanem posle prvog puta (kao što sam uradio sa milion drugih bendova) i da ih zaboravim, ali nisam.

Tema ovog posta je - da li sam trebao, tj. da li je dobro nešto forsirati sve dok ti se ne svidi.

Početak:
Razmisljajući o planskom kreiranju ukusa nekoliko puta sam menjao stav. Najpre sam mislio da je to užasno. Ne samo da je silovanje, vec je i varanje, često i pomodarstvo a la Živka iz Gospođe ministarke. Odmah mi je pala na pamet muzika devedesetih, ljudi koji su u gimnaziji na silu slušali Grand "jer jedino na takva mesta u Somboru može da se izađe" i sl. Delovalo je da je će to biti kraj razmišljanja na ovu temu.

Preokret 1:
Međutim, tada sam shvatio da je slično forsiranje moguće i sa hranom, sa parfemima, ali ne i sa, na primer, knjigama. Ne možeš uzeti užasnu knjigu, pročitati je pet puta i naterati se da ti se dopadne. Dakle, štimanje ukusa je moguće samo u domenu iracionalnog, tamo gde ne postoje stvarni razlozi da se nešto voli ili ne voli već se ukus formirao spontano kroz iskustvo. To su one oblasti kod kojih se "o ukusu ne raspravlja". Ličilo mi je da se "iskreni" ukus i na silu kreiran ukus i ne razlikuju mnogo.Nastali su na sličan način, sa razlikom da je prvi nastao davno i da nije bilo svesne namere prilikom njegovog stvaranja. Najednom, forsiranje muzike mi i nije delovalo tako strašno.

Takođe sam shvatio i da je konačan rezultat forsiranja to da imaš novu muziku koju voliš jednako kao i onu koja ti se svidela na prvo slušanje. Uostalom na prvo slušanje će ti se verovatno svideti samo jako catchy pesme, a nećeš da slušaš samo takve.

Preokret 2:
Onda sam se setio onoga što ekonomisti zovu oportunitetni trošak (jedan od najbolje prevedenih pojmova u srpskom jeziku). Ne sme se razmišljati samo o vidljivim konačnim rezultatima nekog izbora, već se oni moraju uporediti sa rezultatima najbolje od altelrnativnih opcija. Dakle, umesto što sam se mučio slušajući muziku koja mi se ne dopada, mogao sam uživati u muzici koju volim, ili pronaći neku novu koja bi mi se odmah svidela.

Uostalom, uspeh forsiranja neke muzike nikako nije zagarantovan. Moj prvi cimer je mesecima svaki dan puštao snimak koncerta Baje Malog Knindže u Kljajićevu, pa ga ja i dalje ne volim (Baju, ne cimera ili Kljajićevo)

Zaključak:
Mrzim da radim ovakve stvari, ali mislim da je ovde istina negde između. Treba muzici (i svemu ostalom) dati fer šansu, probati par puta, pa šta bude bude. Toliko.

Zašto se slovo "h" slabo koristi

Fala, oras, leb, uvo, sarana, iljadu, ladno

Ne mogu da se setim ni jedne reči u srpskom koja ima u sebi slovo h, a za koju ne postoji "zamena" bez slova h. O čemu se zapravo radi? Zašto ovo nije slučaj ni sa jednim drugim slovom? Stvar je jednostavna. Iako je postojalo u staroslovenskoj azbuci, ogromna većina Srba do devetnaestog veka nije koristila h. "Za H seljani Serblji ne znadu", pisao je Sava Mrkalj. Koristili su ga malobrojni učeniji ljudi, verovatno iz pomodarstva. U masovniju upotrebu je ušlo tek dosta nakon što ga je Vuk Karadžić uveo u srpski jezik kroz svoju reformu. 1836. godine je čuo ljude u nekim crnogorskim vukojebinama kako zaista koriste h, pa je rešio da ga zadrži u svojoj reformisanoj ćirilici.
Iz Vukovog ugla ovo je potpuno opravdan postupak. Želeo je da što većem broju ljudi omogući da njegovim pismom kodifikuju ono što govore (danas bi se reklo - da pokrije što veći deo tržišta).To što će većina korisnika imati slovo viška na meniju i nije neki problem. Doteraće se oni u red.
Vuku je na ruku išla činjenica da je u vreme njegove reforme mnogo ljudi bilo nepismeno, pa im je njegova ćirilica bila prvo pismo sa kojim su se susreli. Takođe, njegovo pismo i reformisani jezik (sa sve h) se konstantno forsira u školama, knjigama, medijima... I šta je rezultat? Ni posle više od veka i po ispiranja mozga, slovo h se nije u potpunosti primilo u narodu.
Ovo je lepa ilustracija pojave da je "prosvećenim elitama" jako teško da ostatku ljudi nametnu svoje ideje, propise i restrikcije. Nametanje postaje gotovo nemoguće kad se radi o stvarima koje su nastale spontano tokom evolucije društva i koristile se milenijumima (kao što je jezik).
Ironično, sam Vuk Karadžić je ovo najlepše sročio:"Narodu se silom sve može uzeti, ali mu se ništa silom ne može dati."

(Ovaj tekst je napisan bez korišćenja reči koje sadrže slovo h.)

Zašto su Britanci uber

Evo crno na belo (tj. belo na braonkasto):

Britanija:
1. Izmislili fudbal
2. Bitlsi
3. Izmislili web
4. Engleski humor
5. Liberalizam
6. Skontali gravitaciju. Ej, gravitaciju! (Newton)
7. Skontali evoluciju (Darwin)
8. Skontali DNK (Watson i Crick)


Ima još krša imena : Tolkien, Churchill, Russell, Gladstone, Turing, Thatcher, Guy Ritchie, Arthur Conan Doyle, Lewis Carroll itd.


Ostatak sveta:
1. Family Guy
2. South Park
3. Nindže
4. Dzoni Štulić
5. House M.D. (mada je glavni glumac Englez)
6. Ovaj blog

Relativno dobre stvari su još i : Tolstoj , Tarantino, Kum, Kum II, Munje, Clint, reč "uber", Gandor, rol viršla u pekari Aka i špica za Dextera.


Sve u svemu, više nego ubedljivih 8 : 6 za Britaniju. Brojevi ne lažu.

Zašto je psovanje ok, a zašto nije

Zbog teme posta, u tekstu ima mnogo psovki, pa se ne preporučuje deci, trudnicama i sveštenicima.


Psujem kao kočijaš (jebem li mu kobilu :), te smatram sebe dovoljno kompetentim da o psovanju govorim. Najradije bih odmah na početku rekao da je psovanje sjajna stvar i da tu završio, ali to ne bi bilo dobro iz najmanje dva razloga. Kao prvo, to bi bila sprdnja od posta, a kao drugo, ne treba verovati autoritetima već samo dokazima. Ili što bi rekao moj omiljeni filozof: "Pacijenti lažu, simptomi ne". Zato ću ovde pokušati da podvojim ličnost na polovinu koja Za psovanje i polovinu koja je Protiv psovanja i da vodim dijalog sam sa sobom. Pa da počnemo:


Protiv: Psovanje je pre svega nepristojno. U psovkama se, po pravilu koriste "ružne" reči koje ne priliče nikome.

Za: Ružne reči?

Protiv: Stavio sam reč ružne pod navodnike, retardu. Mislim na nepristojne, tabu izraze.

Za: Aha. Praviš grešku u startu. Postojanje, što ti kažeš, "ružnih reči" je samo dovoljan, ali ne i potreban uslov da bi neki izraz bio psovka. I nije problem što se koriste izrazi koji su tabu, već što su tabu pojmovi na koje se te reči odnose. Tabui su samo još jedna društvena norama, glupa kao i sve ostale. Dakle, mislim da će većina ljudi za rečenicu: "Vodim ti ljubav sa gospođom majkom" reći da je psovka, iako je formalno i više nego pristojna. Zbog toga su patetični svi pokušaji veštačkog upristojavanja psovki, bilo da se uvode neke smešne i besmislene zamene nepristojnoj reči: "Izem ti ovaj džojstik", bilo da se nepristojna reč jednostavno izostavi: "Majku mu".

Protiv: Hoćeš da kažeš da bi reći "Jebem ti ovaj džojstik" imalo više smisla? To je drugi problem sa psovkama. Ili su totalno besmislene, kao ova iz prethodne rečenice, ili su kretenske laži. Na primer, neko može da kaže da ti jebe mater, iako je tvoja mater na prekookeanskom brodu negde u Atlantiku a on sa tobom u Donjoj Babušnici. Dakle, više je nego očigledno da je ne jebe. Tako očigledne laži možeš da izgovoriš samo u formi psovki i nikako drugačije.

Za: Društvena evolucija je izabrala formu u kojoj će se izražavati takva vrsta emocija.

Protiv: A maločas si hejtovao društvene norme.

Za: Hehe, uhvatio si me na krivoj nozi. Malo sam se zaleteo kada sam rekao ono gore. Kada te, na primer, džojstik malo nervira, možeš da kažeš da smara, ili da ga mrziš, ili već nešto takvo. Ali ako se jače iznerviraš, moraš da na neki način to da pokažeš. Ponekad reći "u peršun" jednostavno nije dovoljno.

Protiv: Ne vidim kako je rečenica "Jebem ti ovaj džojstik" postala smislenija i istinitija, ako si ljut.

Za: Glupo je udubljivati se u formalno značenje psovki. Ova je trebala da prenese informaciju da si jako ljut i da je džojstik taj zbog kog si ljut. Psovka je samo način da se te informacije šifruju.

Protiv: To bi mogao da prihvatim kada bi se psovalo samo kada je neko stvarno nečim razdražen. Ali nije tako. Psuje se non stop. Možeš psovati i ako se šališ, i ako si umoran, i ako plačeš... Mislim da je psovanje samo način da se izraze osobe koje nisu dovoljno rečite, pribeže mu se usled nedostatka elokventnosti. Za mene uvreda ima mnogo veću težinu i od najodurnije psovke ("Pogani skote bez časti" je jače od "Jebem ti detence krvavo"), ali da bi napravio dobru uvredu, moraš razumeti šta ti u stvari smeta, i moraš to znati izraziti. To nije ni malo lako. Lakše je uzeti u usta nečiju majku ili decu, i rešiti to za sekund.

Za: Već sam rekao da je glupo gledati šta neka psovka formalno znači. Ovo je korisno jedino kao indikator za idiote. Kad nekog upoznaš, prvom prilikom mu opsuješ majku, pa gledaš hoće li se naljutiti. Neke od psovki ni ne predstavljaju uvredu. Na primer, kad kažeš "Jeb'o te bog" ti tehnički ni nisi opsovao boga. Opsovan je uvek onaj koji je jeban, a ne onaj koji jebe :) (Kad se kaže "jebo ti pas mater", psuje se mater, a ne pas). Psovanje je odavno postalo deo očekivanog ponašanja. Potpuna apstinencija od psovanja, deluje usiljeno i neprirodno.

Protiv: Ko kaže da ne može da se susdrži od psovanja ili laže, ili ne poznaje dovoljno sebe. Da li psuješ u crkvi ili na ispitu?

Za: Ne idem baš u crkvu, a u ovom roku ni na ispite ne idem baš često. Nego, koju pizdu materinu se uopšte mi raspravljamo oko psovanja. Jesmo mi delovi ove iste jebene ličnosti ili nismo? Ajmo negde na pivo, popizdeću više od ovoga.

Zašto su neki filmski preokreti bolji od drugih

Ovo je jedna od mojih teorija iz mladosti (izvinjavam se onima koji su je već čuli).

Između kvaliteta filma i kvaliteta preokreta ne mora da postoji korelacija. Koliko je film dobar zavisi i od glumaca, muzike, efekata, od toga da li, dok ga gledaš, grickaš kokice ili kikiriki itd. Preokret je samo jedan od elemenata, ali dosta bitan.
Filmski (mogu i književni) preokreti se najpre klasifikuju u dve katekorije: predvidljive i nepredividljive. Predvidljivi preokreti su oni kod kojih se kraj naslaćuje već posle prvih petnaest minuta, a potpuno je izvestan posle dvadeset i tri ("Pravedno ubistvo" je dobar primer). Njima se ovde neću baviti. Ne zaslužuju to.

Nepredvidljivi preokreti su nesto kompleksniji. Moguće ih je podeliti u tri potkategorije:
1. "Golo govno preokreti"
2. "Tu i tamo preokreti"
3. "Jebački preokreti"

1. "Golo govno preokreti"
Primeri: Psiho, Dežurni krivci.

Gledaš film, radnja je prilično zanimljiva, praviš neke svoje teorije o mogućem kraju, i odjednom BAM! Kevin Spacey je Keyser Soze! Pa čekaj, pa stani, pa kako, otkud sad to? U takvim trenucima obično započnem zamišljeni razgovor sa scenaristom:

Ja: Zašto mi nisi dao neki trag?
Scenarista: Da sam ti dao, onda bi provalio kraj.
Ja: To je zato što ti je priča tanka. Nisi mogao da smisliš priču sa konzistentnim tokom pa si pribegao najlakšem rešenju i napravio kraj koji je celokupnu prethodnu radnju učinio potpuno nepotrebnom.
Scenarista: Ma, jedi mi govna!

2. "Tu i tamo preokreti"
Primeri: Testera, Šesto čulo

Gledaš film, radnja je prilično zanimljiva, praviš neke svoje teorije o mogućem kraju, i odjednom BAM! Taj lik što ih je vez'o lancima je tu u sobi sa njima sve vreme! Ponovo pomisliš "pa kako sad tako odjednom", ali onda ti kažu da to i nije baš toliko odjednom. Naime, već su ti negde u toku filma rekli da on voli da bude u sobi, a i otvorio je oko u onoj sceni u bolnici :) Ovakvi preokreti nisu ništa novo. Odavno ih koriste pisci (Agata Kristi, na primer, u svakoj knjizi), ali tek kad su došli na film su postali efektni. Kad čitaš knjigu dve nedelje, pa ti na dvestotoj strani Poaro kaže kako mu je za rešavanje slučaja bilo najvažnije nešto što mu je neka služavka rekla na dvadesetoj strani, ti nemaš pojma o čemu on govori. Ali, kad ti na kraju filma, koji traje dva sata, ponove efektno snimljenu scenu sa nekim zumiranim ćelavim likom kako otvara oči, sigurno ćeš je se setiti. Međutim, ni ovi preokreti nisu naročito dobri. Mogu biti jako interesantni ako te scenarista baš zajebe (npr. ako se ispostavi da glavni lik uopšte ne postoji), ali to suštinski ne menja stvar. Od tebe je sakriven ogroman deo priče, a dobio si kosti. Razgovor sa scenaristom ide ovako:

Ja: Zašto mi nisi dao neki trag?
Scenarista: Dao sam ti, rekao sam ti dosta stvari, sad, to što ti nisi uspeo da ih povežeš je tvoj problem.
Ja: Nisi. Tvoj preokret ustvari nije ništa bolji od onog kod scenariste od gore, samo si ti bolji manipulator. Kad si završio scenario, vratio si se i na random mesta ubacio pun kurac lažnih tragova i dva-tri prava, na osnovu kojih niko ne može skontati kraj. Na kraju filma si ponovio te tragove i izazvao "aha efekat" kod publike. Sve u svemu, prilično loše.
Scenarista: Ma, jedi mi govna!

3. "Jebački preokreti"
Primer: Uljez (pogledaj pre nego što nastaviš da čitaš)

U ovakvim filmovima uvek pratiš nekog lika koji je žrtva neke zavere. Optužuju ga za neku gadost, vijaju ga, proganjaju... On je dobar, pažljiv i brižan, a oni su ružni, prljavi i zli. Međutim, na kraju se ispostavlja da je naš junak ružan i zao, a da su ovi što ga vijaju pošteni. Pravog preokreta, preokreta u radnji, ovde ni nema. Jedini obrt se desi u tvoj glavi dok ga gledaš film. Preokret se desi se zbog načina na koji je ti servirana radnja i tvog paranoičnog uma. Preokrete u radnji je užasno teško napraviti, a da se od gledaoca ne sakriju neke jako bitne stvari. Gledaoci očekuju da će film završti obrtom, i, ako im daš mnogo informacija, predosetiće obrt mnogo pre kraja filma. Međutim, kod ovakvih preokreta te elegantno puštaju da ti sam od sebe, zato što ne veruješ u zvaničnu verziju događaja, izmisliš preokret. Razgovor sa scenaristom:

Ja: Što mi nisi dao neki trag.
Scenarista: Kako nisam jebote! Dao sam ti kompletnu istinu odmah na početku filma i ponovio je još pedeset puta tokom filma.
Ja: Ma, jedi mi govna!

Zašto je Staljin voleo Dražu

Pre sedam-osam godina pročitao sam duhovitu knjižicu "Marfijev zakon i njegove posledice u nauci" (ili tako nešto). Jedan od citata iz te knjige koji mi se tada zaboo u glavu je: "Ako činjenice ruše tvoju teoriju - zanemari ih". Ovih dana čitam "Dokaze i opovrgavanja" gde se vidi da su se matematičari u prošlosti često ponašali kao da se rukovode ovom "idejom". Menjali su definicije pojmova, na silu stavljajući van zakona kontraprimere, samo da bi njihove teoreme nastavljale da važe. Pomislih, kada je ovako nešto moguće u matematici koja je potpuno čista, pouzdana i savršena zašto ne bi bilo moguće na primer u istoriji, koja je ionako 90% laž. I eto ideje! Pogađate, danas ću ja malo da menjam istoriju. Međutim, ja neću raditi ono što rade primitivni manipulatori istorije (i manipulatori istorijom), koji je menjaju samo da bi nekako navukli vodu na svoju vodenicu. Ne, moje izmene će imati kvalitet o kojem oni mogu samo da sanjaju. Al' o tome malo posle. Da vidimo prvo u čemu je problem.

Svi znamo da su u drugom svetskom ratu Titovi partizani i Sovjetski savez bili na istoj strani, a da su Mihailovićevi četnici i Britanija i Amerika bili na istoj strani (makar tokom većeg dela rata). Jel tako? Pa ne znam baš, izgleda da malo ko to zna. Nedavna poseta ruskog predsednika Srbiji je ovo lepo pokazala. Na jednoj strani smo imali razne levičare, liberale (u američkom smislu reči), neokomuniste, NGO-ove i sličnu "poštenu inteligenciju" (pescanik, e-novine...) koji svi odreda obožavaju Tita, "veliki su poštovaoci narodnooslobodilačke borbe" (Biljana Srbljanović), dok istovremeno obožavaju Zapad i preziru sve što ima bilo kakve veze sa Rusijom i Rusima. I ne, ne uviđaju u tome nikakav problem. To što su upravo Rusi instalirali Tita na vlast, onako usput, dok su pičili za Berlin, uglavnom prećutkuju. Sa druge strane imamo razne nacionaliste, naciste, disidente i slične "desne mislioce" (nspm, stormfront ...) koji do imbecilnosti vole četnike, ali i majčicu Rusiju. I ne, ni oni u tome ne vide problem. To što su upravo Rusi na vlast doveli čoveka koji je rokno njihovog ljubljenog Čiča Dražu, prećutkuju. Ima li neko ko nije među ovima. Pa ima. Nešto hardcore komunista, svi sa 80+ godina, kojima na zidu još visi Staljinova slika, a unucima neće da daju 50 dinara od svoje boračke penzije da ne bi kupili ono imperijalističko smeće - coca colu. Ima tu i nešto konzervativaca i liberala (u evropskom smislu) koji potiču iz četničkih porodica, kod kojih se u kući tajno slušao "Glas Amerike". Oni ne vole ni Tita, ni Staljina, ni Kastra, ni bilo kog komunistu (katalksija , na primer). Međutim, broj ovakvih komunista i konzervativaca u Srbiji danas je mali. Začudio bih se i ako je šestocifren. Dakle, ogromna većina ljudi ima problem sa konzistentnošću svojih političkih stavova.

Šta ja predlažem da bi se rešio ovaj problem ogromne nekonzistentnosti? Predlažem da promenimo istoriju. Istorija ionako postoji samo u knjigama i kada se tamo izmeni, gotovo je. Dakle, tehnički deo rešenja nije neki problem. Treba napisati novi udžbenik iz istorije za osnovnu školu i spaliti arhive. Dva sata posla... A šta da piše u tom novom udžbeniku? Pa, da je Tito bio, recimo, britanski čovek, a Draža ruski. Ovako nekako:

"Posle kratkotrajnog aprilskog rada 1941. godine Nemačka i Italija su okupirale Jugoslaviju. Kralj i vlada Slobodana Jovanovića beži najpre u Grčku, a zatim u Moskvu, gde im je predsednik Staljin pružio gostoprimstvo, srećan što može da pomogne. Kasnije te '41. Dragoljub Mihailović se sa grupom oficira povukao na Ravnu Goru i tamo osnovao svoj četnički pokret uz blagoslov izbegličke vlade u Moskvi i predsednika Staljina. Negde u to vreme je i komunistička partija sa Titom na čelu počela da se bori sa okupatorom. Od starta su mu snažnu podršku pružali Čerčil i Ruzvelt (Ruzvelt ispočetka ispod žita, pošto SAD još nisu ušle u rat). Ispočetka su malo ratovali zajedno, kasnije i jedni protiv drugih. Ključni dogadjaj sa sudbinu građanskog rata u Jugoslaviji se dogodio novembra 1943. u Teheranu, kada su Čerčil i Ruzvelt preglasali Staljina i odlučili da se drugi front otvori na Balkanu. Do iskrcavanje Britanaca i Amerikanaca u Dalmaciji dolazi 6. Juna 1944. (možda ste gledali film o tom iskrcavanju: "Spašavanje redova Rajana"). Sad kad je Tito imao saveznike iza svojih leđa, Draža nije imao nikakve šanse. Izgubio je u građanskom ratu, uhapšen je i streljan par godina potom, dok je Tito postao prvi predsednik Jugoslavije."

I eto, to je to! Kao što se vidi, ovde se niko ne izdiže i niko ne spušta, samo se istorija malo prilagođava sadašnjosti, da bi sadašnjost bila bolje izbalansirana. Istoriju ionako uvek pišu pobednici, a ovde bi svi bili pobednici. I levi i desni i svi između.

A šta je sa pitanjem iz naslova posta? Zašto je Staljin voleo Dražu? Pa, nemam pojma, ali očigledno jeste...

Zašto je glupo verovati u boga (dokaz svođenjem na apsurd)

"U mračnom krateru na tamnoj strani Meseca obitava čudno stvorenje. Tamno-zelene je boje, visoko 15cm, skoro pa loptastog oblika. Umesto da diše, energiju dobija od svemirskih vetrova. Hermafrodit je i izuzetno je dugovečno. To stvorenje se zove Uber Žaba!"

Pitanje na koje hoću da odgovorim u ovom postu je: "Zašto u boga veruju milijarde ljudi, a u Uber Žabu samo jedan čovek (ja, naravno)?" Ne može se, naravno, eksplicitno pokazati da bog ne postoji (najviše što je moguće reći je da je verovatnoća da bog postoji jednaka nuli). Ali zar to ne važi i za Uber Žabu? Zapravo, rekao bih da je mnogo verovatnije postojanje Uber Žabe od postojanja boga. Uber Žaba nije ni blizu toliko ekstravagantno biće. Uber Žaba nije stvorila svemir, ne prati i ne usmerava sve što se u njemu dešava, ne šalje sinove na Zemlju u samoubilačke misije. Ne, ona samo sedi u svojoj rupetini na Mesecu. Pa da vidimo šta to bog ima, a Uber Žaba nema.

Kao prvo, za razliku od Mojsija, Muhameda i sličnih, ja pošteno priznajem da sam priču o Uber Žabi izmislio. Kontam da mi ionako niko ne bi poverovao kad bih rekao da mi je priču izdiktirala Uber Žaba lično, dok sam bio u transu. Njima se, međutim, veruje.

Dalje, njihove priče su duže. Mene je mrzelo da previše lupetam, a i moram spremati ispit, dok su oni imali sve vreme ovog sveta. Živeli su po 800-900 godina, jel, pa što ne bi potrošili 5-6 da napišu knjigu.

Njihove priče su nastale davno. Tada kritička misao nije bila jako popularna, verovalo se u sve i svašta. Danas, međutim, su samo deca u stanju da poveruju u sve i svašta, a odrasli traže dokaze. Na moju nesreću, deca se uče da veruju u boga, a ne u Uber Žabu.

Priče čuvenih proroka su stilski bolje odrađene. Ja u svojoj ne koristim rečenice tipa: "I oseti Uber Žaba vetar kosmički na licu svome. I oseti da godi joj i da je dobro."

Na osnovu moje priče neko bi mogao da napravi foto-robota Uber Žabe. Poznat je njen izgled, mesto obitavanja pa čak i seksualna orijentacija. Previše toga sam otkrio pa nema mnogo mistike, a mistika privlači.

Učenje o Uber Žabi nije ni od kakve koristi vladajućima, pa ga ne forsiraju (vidi prethodni post). Religija kojoj je Uber Žaba vrhovno božanstvo nema nikakvu infrastrukturu. Nemamo hiljade ekscentrično odevenih likova koji žive u ogromnim zdanjima, propovedaju, plaše, prete i ne plaćaju porez.
Uber Žaba nikad nije rekla da je vlast od nje data. Ustvari, Uber Žaba nikad ništa i nije rekla.

Danas u svetu postoji mnogo "praktičnih vernika" koji se vode čuvenom Paskalovom diskusijom o bogu. Naime, Paskal razlikuje četiri slučaja: bog može da postoji i da ne postoji, a čovek može da veruje ili ne veruje u boga. Ako bog ne postoji, potpuno je svejedno da li verujemo u njega ili ne; ako bog postoji i čovek veruje u njega - sve je super. Ali ako bog postoji, a čovek ne veruje u njega - najebo je kad umre. "Zato je", kaže Paskal, "bolje ne rizikovati. Veruj u boga. Ništa te ne košta, a može mnogo da znači." Pragmatično, nema šta! Nažalost, ovaj praktični argument se ne može upotrebiti da bi se neko naveo da počne da veruje u Uber Žabu. Zašto? Pa jer Uber Žabu zabole da li neko veruje u nju ili ne. Kako god, ona nastavlja da sedi u svom krateru. Ironično, u Uber Žabu se ne veruje jer nije osvetoljubiva.

Dakle, svi razlozi za popularnost boga, a relativnu anonimnost Uber Žabe se svode na percepciju, naviku, običaje, manipulaciju i marketing. Sledi da je u najmanju ruku licemerno verovati u boga, a istovremeno ne verovati u Uber Žabu. Ko veruje u jedno mora i u drugo. Onda, veruješ li...?